Pogledaj štalu svoju, anđele

„Rukovodilac u eminentnoj investicionoj banci uhvaćen u krađi drvene građe. Suđenje odloženo dok se osumnjičeni oporavlja od povreda zadobijenih prilikom hapšenja...“

Samo bi mi to trebalo.

Ali Endi (Andy, skraćeno od Andrew) je jedna od onih dragocenih osoba kojima je nemoguće reći ne.

Svaki put kad bi smo prošli pored štale u njegovom komšiluku, raspalio bi priču o kvalitetu hrastovine u severnom Nju Džersiju i kako toga više nema u slobodnoj prodaji, a i to što ima nije ni prineto onome iz naših dana, tako božanstveno egzempliranom u konstituciji date štale.

Štala se rušila, i Endi je požudno šacovao tu hrastovinu od koje je ona, navodno, bila sazdana tih naših dana, ili, kako je mom amaterskom oku izgledalo, pre nove ere. (Mada, kako vreme prolazi, sve češće sumnjam da se „naši dani“, tj. Endijevi i moji, i prelaz stare u novu eru – uopšte razlikuju.) Na moje logično zapitkivanje – zašto se štala ruši, ako je napravljena od legendarne severno-njudžerzijanske hrastovine, Endi bi iritirano odmahnuo rukom – ajd' sad objasni kvantnu mehaniku đacima-prvacima – i potegao sa cenovnom strukturom raščišćavanja srušene štale, s jedne strane, i vrednosti – brat-bratu toliko-i-toliko kubika hrastovine, s druge strane. U tim računicama on bi uvek izvukao tanji kraj – uvek različit – od vlasnice štale, ali bi joj uvek, kao pravi džentlmen, oprostio.

Vlasnica štale je bila neka baba koja je i onako živela na Floridi, i, navodno, obećala je Endiju da mu plati za raščišćavanje, kada se štala, kad-tad, sruši. A Endi nije bio u prilici da se ponaša džentlmenski. Cunami „Velike recesije“ je odneo njegov posao prodavca visokonaponskih prekidača. Njegova supruga Su, učiteljica, bila je na bolovanju. Imali su desetogodišnjeg sina, njeno zdravstveno osiguranje, zajam za kuću, i uglavnom ništa više. Endi je povremeno radio kao stolar, ali su se ti poslovi, u stanju opšte finansijske nesigurnosti, teško dobijali i brzo gubili.

Endi se, tako, posvetio sivoj ekonomiji, ili, kako je on to zvao, „gnjuranju po trotoarima“ (curb diving), što je jedan mali korak ispred gnjuranja po kontejnerima. Jednom mesečno se iz garaža, podruma i sa tavana iznesu polu-zaboravljeni rođendanski i božićni pokloni, neki od njih još u originalnom pakovanju (To me uvek podseti na male oglase iz „mojih dana“ u najstarijem dnevnom listu na Balkanu – „Soni Trinitronac, neotpakovan...“), onda istrošene fotelje, de-mode televizori (tu i tamo po neki Trinitronac), olupani frižideri, i tome slično. Pravo malo zastarelo bogatstvo. Uzgred, interesantno kako su dve tako različite jezičke sredine – srpska i američka, obe kontinentalne – našle za shodno da usvoje istu reč za skupljanje nečijeg tuđeg đubreta, i to povezano sa aktivnošću – gnjuranjem – kojom se dotični kontinentalci u principu ne bave. Zašto ne, recimo, nesto povezano sa stočarstvom ili zemljoradnjom, kao na primer, „šurenje“ ili „krunjenje“? Ne znam. Možda smo mi u stvari sličniji nego što priznajemo. Ali da se ostavimo sad toga.

(/slika2)Gnjurački ulov je često bivao interesantan. Jednom mi je pokazao servis za čaj, porculanski i minimalno okljocan, sa natpisom „Made in Occupied Japan“. 50 dolara na Ebay-u, nekoj tetki u Kanzas. Njen je otac, po priči, pomogao da Japan stekne taj pridev sa minimalno okljocanog čajnog servisa. Baby killer, rekao sam mu. Sigurno je bacao napalm na Tokio. Endi me nije slušao. Brat-bratu vredelo je bar 100, mozda 150. Eto kad sam džentlmen.

Endi je napustio srednju školu kada je njegov otac, inženjer elektrotehnike i jedan od legendarnih tvoraca čuvenog operativnog sistema „UNIX“ u Bell Laboratoriji u Nju Džersiju, naprasno umro, ostavivši za sobom jedan od prvih programa za formatiranje teksta (troff), četvoro dece i, mnogo kasnije, stranu posvećenu sebi na Wikipediji. Nije se moglo, Endi mi je rekao. Svet se okrenuo naglavačke i on je, sa 17 godina, izgubio kompas u životu. Pobegao od kuće. Vozio preko tri američke vremenske zone, sve do Kalifornije, samo da konstatuje da je za par minuta zakasnio i da su se svi hipici iz Oklanda upravo razišli. Na-levo-krug, i natrag za Nju Džersi, u stari kraj, sa štalom od hrastovine u komšiluku.

I tako, jednog petka uveče, baš kako dođoh s posla, zvoni telefon. Bio je to jedan od onih ludih dana u jesen 2008. kad su sva znanja, iskustva i razumevanja ekonomskih zbivanja vredela kao lanjski sneg, i kada mi je karijera gnjuranja po trotoarima izgledala kao vrlo izvesna budućnost.

Idemo!

Endi, naravno.

Idemo gde?

Na štalu. Pala je. Imam kamion. Imam dva pajsera, razbićemo je za pet minuta. Baba plaća raščišćavanje. Hrastovina, čist ćar.

Osećao sam se kao pod mentalnom kontrolom Prvog Oficira Spoka. Prijateljstvo je rušiti štalu petkom uveče, uz pomoć dva pajsera. Sve ostalo je foliranje.

Pun mesec nas je gledao kako petljamo po ruševinama štale. Nekoliko puta sam, u svojoj programerskoj trapavosti, za malo izbegao trajne povrede. Jednom je putem prošao policijski auto, dovoljno lagano za celovečernji film o privođenju, suđenju i izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne. Negde malo posle ponoći smo završili sa utovarom: par greda, neka gvožđurija s kapije, toliko-i-toliko kubika drvene građe, brat-bratu... Endi je bio egzaltiran. Ja sam bio umoran kao pas, istovremeno ošuren i okrunjen.

Ni nedelju dana posle tog disasembliranja štale, baba se sa Floride preselila u večna lovišta. Život ponekad piše romane, ali mu, izgleda, farse mnogo bolje idu od ruke. Drvena građa je stajala u Endijevom dvorištu par meseci, a onda je, magično, nestala. Nisam od njega čuo ni reči, i nisam imao srca da ga pitam. Ruševine štale i dan-danas stoje kako smo ih, te burne noći, ostavili.

Pre neki dan, sreo sam ga u samoposluzi. Par smrznutih večera i veštački sok od pomorandže, baziran na sirupu od kukuruza. I onaj osmeh od Vardara pa do Triglava, kao da je čekao ceo dan da mi ga posveti.

Alex, you are going to love this. Sad ćes da se oduševiš.

Dramska pauza. A onda, zavereničkom intonacijom:

Čuo si za prodaju u klubu železničkih modelara?

Da, čuo sam. Par penzionera se igra vozićima, u starom depou, petkom i ponedeljkom uveče. Prilično bezazleno.

Pazi sad. Na Ebay-u kupiš za 10 centi figurice, i prodaš im dolar po komadu. Nema šta nema. Eto juče sam pazario par tuceta. Ma nećeš verovati. Nudisti. Svi od pola inča, anatomski oblikovani, sa naočarima za sunce...

Da, znam. Ići će ko' alva.

Kako nas je ono drug Tito učio? Ne treba da se držimo zakona kao pijan plota. Ne treba da se držimo ni istine kao pijan plota. Pogotovo ne sa Endijima ovog sveta. Oni, od nas običnih dvonožaca, zaslužuju mnogo bolje.