Погледај шталу своју, анђеле

„Руководилац у еминентној инвестиционој банци ухваћен у крађи дрвене грађе. Суђење одложено док се осумњичени опоравља од повреда задобијених приликом хапшења...“

Само би ми то требало.

Али Енди (Andy, скраћено од Andrew) је једна од оних драгоцених особа којима је немогуће рећи не.

Сваки пут кад би смо прошли поред штале у његовом комшилуку, распалио би причу о квалитету храстовине у северном Њу Џерсију и како тога више нема у слободној продаји, а и то што има није ни принето ономе из наших дана, тако божанствено егземплираном у конституцији дате штале.

Штала се рушила, и Енди је пожудно шацовао ту храстовину од које је она, наводно, била саздана тих наших дана, или, како је мом аматерском оку изгледало, пре нове ере. (Мада, како време пролази, све чешће сумњам да се „наши дани“, тј. Ендијеви и моји, и прелаз старе у нову еру – уопште разликују.) На моје логично запиткивање – зашто се штала руши, ако је направљена од легендарне северно-њуџерзијанске храстовине, Енди би иритирано одмахнуо руком – ајд' сад објасни квантну механику ђацима-првацима – и потегао са ценовном структуром рашчишћавања срушене штале, с једне стране, и вредности – брат-брату толико-и-толико кубика храстовине, с друге стране. У тим рачуницама он би увек извукао тањи крај – увек различит – од власнице штале, али би јој увек, као прави џентлмен, опростио.

Власница штале је била нека баба која је и онако живела на Флориди, и, наводно, обећала је Ендију да му плати за рашчишћавање, када се штала, кад-тад, сруши. А Енди није био у прилици да се понаша џентлменски. Цунами „Велике рецесије“ је однео његов посао продавца високонапонских прекидача. Његова супруга Су, учитељица, била је на боловању. Имали су десетогодишњег сина, њено здравствено осигурање, зајам за кућу, и углавном ништа више. Енди је повремено радио као столар, али су се ти послови, у стању опште финансијске несигурности, тешко добијали и брзо губили.

Енди се, тако, посветио сивој економији, или, како је он то звао, „гњурању по тротоарима“ (curb diving), што је један мали корак испред гњурања по контејнерима. Једном месечно се из гаража, подрума и са тавана изнесу полу-заборављени рођендански и божићни поклони, неки од њих још у оригиналном паковању (То ме увек подсети на мале огласе из „мојих дана“ у најстаријем дневном листу на Балкану – „Сони Тринитронац, неотпакован...“), онда истрошене фотеље, де-моде телевизори (ту и тамо по неки Тринитронац), олупани фрижидери, и томе слично. Право мало застарело богатство. Узгред, интересантно како су две тако различите језичке средине – српска и америчка, обе континенталне – нашле за сходно да усвоје исту реч за скупљање нечијег туђег ђубрета, и то повезано са активношћу – гњурањем – којом се дотични континенталци у принципу не баве. Зашто не, рецимо, несто повезано са сточарством или земљорадњом, као на пример, „шурење“ или „круњење“? Не знам. Можда смо ми у ствари сличнији него што признајемо. Али да се оставимо сад тога.

(/slika2)Гњурачки улов је често бивао интересантан. Једном ми је показао сервис за чај, порцулански и минимално окљоцан, са натписом „Made in Occupied Japan“. 50 долара на Ebay-у, некој тетки у Канзас. Њен је отац, по причи, помогао да Јапан стекне тај придев са минимално окљоцаног чајног сервиса. Baby killer, рекао сам му. Сигурно је бацао напалм на Токио. Енди ме није слушао. Брат-брату вредело је бар 100, мозда 150. Ето кад сам џентлмен.

Енди је напустио средњу школу када је његов отац, инжењер електротехнике и један од легендарних твораца чувеног оперативног система „UNIX“ у Bell Лабораторији у Њу Џерсију, напрасно умро, оставивши за собом један од првих програма за форматирање текста (troff), четворо деце и, много касније, страну посвећену себи на Wикипедији. Није се могло, Енди ми је рекао. Свет се окренуо наглавачке и он је, са 17 година, изгубио компас у животу. Побегао од куће. Возио преко три америчке временске зоне, све до Калифорније, само да констатује да је за пар минута закаснио и да су се сви хипици из Окланда управо разишли. На-лево-круг, и натраг за Њу Џерси, у стари крај, са шталом од храстовине у комшилуку.

И тако, једног петка увече, баш како дођох с посла, звони телефон. Био је то један од оних лудих дана у јесен 2008. кад су сва знања, искуства и разумевања економских збивања вредела као лањски снег, и када ми је каријера гњурања по тротоарима изгледала као врло извесна будућност.

Идемо!

Енди, наравно.

Идемо где?

На шталу. Пала је. Имам камион. Имам два пајсера, разбићемо је за пет минута. Баба плаћа рашчишћавање. Храстовина, чист ћар.

Осећао сам се као под менталном контролом Првог Официра Спока. Пријатељство је рушити шталу петком увече, уз помоћ два пајсера. Све остало је фолирање.

Пун месец нас је гледао како петљамо по рушевинама штале. Неколико пута сам, у својој програмерској трапавости, за мало избегао трајне повреде. Једном је путем прошао полицијски ауто, довољно лагано за целовечерњи филм о привођењу, суђењу и издржавању вишегодишње затворске казне. Негде мало после поноћи смо завршили са утоваром: пар греда, нека гвожђурија с капије, толико-и-толико кубика дрвене грађе, брат-брату... Енди је био егзалтиран. Ја сам био уморан као пас, истовремено ошурен и окруњен.

Ни недељу дана после тог дисасемблирања штале, баба се са Флориде преселила у вечна ловишта. Живот понекад пише романе, али му, изгледа, фарсе много боље иду од руке. Дрвена грађа је стајала у Ендијевом дворишту пар месеци, а онда је, магично, нестала. Нисам од њега чуо ни речи, и нисам имао срца да га питам. Рушевине штале и дан-данас стоје како смо их, те бурне ноћи, оставили.

Пре неки дан, срео сам га у самопослузи. Пар смрзнутих вечера и вештачки сок од поморанџе, базиран на сирупу од кукуруза. И онај осмех од Вардара па до Триглава, као да је чекао цео дан да ми га посвети.

Alex, you are going to love this. Сад ћес да се одушевиш.

Драмска пауза. А онда, завереничком интонацијом:

Чуо си за продају у клубу железничких моделара?

Да, чуо сам. Пар пензионера се игра возићима, у старом депоу, петком и понедељком увече. Прилично безазлено.

Пази сад. На Ebay-у купиш за 10 центи фигурице, и продаш им долар по комаду. Нема шта нема. Ето јуче сам пазарио пар туцета. Ма нећеш веровати. Нудисти. Сви од пола инча, анатомски обликовани, са наочарима за сунце...

Да, знам. Ићи ће ко' алва.

Како нас је оно друг Тито учио? Не треба да се држимо закона као пијан плота. Не треба да се држимо ни истине као пијан плота. Поготово не са Ендијима овог света. Они, од нас обичних двоножаца, заслужују много боље.