DA LI JE BATINA IZ RAJA

Polemika u ,,Politici” od 4. januara između Zorana Milivojevića i Nevene Čalovski-Hercog navela me je da temeljnije porazmislim o upotrebi fizičke kazne (batina) u podizanju dece. U ovoj i narednoj kolumni želim da izvedem argument po kome fizička sila ne treba nužno da budesastavni deo porodičnih odnosa (uključujući tu i vaspitanje).

Započeću tvrdnjom Zorana Milivojevića koji kaže da je ,,batina iz raja izašla”, te da je ona sastavni deo vaspitanja dece. Da bi potkrepio tu tvrdnju, on poredi roditeljsko vaspitanje i državnu vlast. Upotreba fizičke sile je nužna da bi roditelji stekli autoritet, tvrdi Milivojević navodeći da je i ,,autoritet države zasnovan na sili”. Ovo drugo je tačno. Koncept države je nemoguće izvesti bez monopola na silu. Ali sa porodicom i vaspitanjem nije tako.

Da bi se razumelo zašto država mora da ima monopol na silu, potrebno je da se najpre razume šta je politika i po čemu se ona razlikuje od ostalih ljudskih delatnosti (kao što su porodični odnosi). Politika je delatnost koja proizilazi iz sukoba povodom kontrole javnih dobara. To su ona dobra koja tržište neće ili ne može efikasno da obezbedi. U njih, između ostalog, spadaju zaštita i bezbednost, primena zakona (zaštita vlasničkih prava), svež vazduh, nacionalna televizija, ulična rasveta, infrastruktura...

Zašto su javna dobra toliko važna? Zato što svima koriste, iako za njih ne žele svi da plate. To otuda što su javna dobra neisključiva. Ne možete nikoga sprečiti da udiše vazduh, ali mu možete zabraniti da uđe u bioskop (privatno dobro) ako nije kupio kartu. Iako svi imaju koristi od javnih dobara, ne znači da su svi voljni da ih finansiraju. Svi bi da ih policija štiti ako ih neko prevari ili im nešto ukrade (naruši se privatna svojina). Ali ne žele svi da plaćaju poreze da bi omogućili finansiranje sudova, policije i vojske. Isto tako, svi koji bi hteli da se voze gradskim saobraćajem ne žele uvek za to da plate. Da bi se obezbedila javna dobra neophodno je da postoji centralna vlast sa monopolom na fizičku silu kojom se suzbija ,,hvatanje krivina” ili ,,švercovanje”. U suprotnom javnih dobara bilo bi manje nego što ih ima, što bi enormno podiglo njihovu cenu, pa bi bila dostupna samo manjini.

Zašto koncept javnih dobara, i odnosi koji nastaju povodom njihove alokacije i raspodele, ne može da se primeni na porodicu? Zato što ciljevi države i porodice nisu sasvim isti. Porodica bi od dece trebalo da stvori funkcionalno sposobne ljude. To su ljudi koji su sposobni da, kada dođu u zrele godine, zauzmu odgovarajuće pozicije u društvu. U tom smislu, sasvim je normalno misliti kako se deca u porodici uče društvenim normama, te kako putem kombinacije nagrada i kazni dete mora da usvoji odgovarajuće društvene i kulturne norme. (Iako je za funkcionalno vaspitanje autoritet važan, ni sam mehanizam nagrada i kazni ne mora nužno da podrazumeva upotrebu fizičke sile, ali ću o tome više pisati naredni put.)

Ali pogrešno je misliti kako je funkcionalno vaspitanje jedina svrha porodice. Jer da je ono jedino važno deca bi se masovno vrlo rano odvajala od roditelja i slala u specijalizovane internate u kojima bi radili stručnjaci od autoriteta koji bi deci društvene norme usađivali batinom. To otuda što je drugi važan cilj porodice emocionalno ,,vaspitanje”, odnosno sposobnost nalaženja životnog smisla u brizi za drugog. Mi ne učimo našu decu isključivo tome da budu funkcionalno osposobljeni kada navrše 18 godina već da umeju da pružaju i uzvraćaju emocije (kako nama, tako i drugima).

Od svih emocija najvažnija je ljubav (vezivanje za drugog), te sposobnost dece da nauče kako se ona daje i prima. Nije slučajno da država tu funkciju prepušta roditeljima i porodici, jer jedino roditelji mogu da vole svoju decu na odgovarajući način (bezgranično) i time im omoguće da razviju emocionalnu inteligenciju. Međutim, autoritet roditelja koji je u tom preduzeću neophodan ne postiže se batinama već pružanjem sigurnosti (zaštite). Sigurnost je ključni generator afektivnog vezivanja koji maloj deci kasnije omogućuje da razvijaju emocije ljubavi prema nama i drugima. Ne vidim način kako bi taj aspekat autoriteta mogao da se konceptualno izvede, a da nužno bude utemeljen na sili, jer bi onaj koji tako nešto tvrdi bio obavezan da kaže kako je decu nužno batinama učiti da vole svoje bližnje. Meni to zvuči apsurdno, ali voleo bih da čujem argument kojim je moguće braniti taj stav.

docent na Fakultetu političkih nauka