Raspoznavali smo se...

Mi smo se raspoznavali po patnjama i snovima. Jedni su silno želeli da sebe pronađu na razno-raznim smerovima društvenih nauka, drugi su pak bežali na sasvim drugu stranu, ono su zazirali od kapitalizma. Mi, ovi treći, nadali smo se da je sve to prolazno pa smo krenuli nekim drugim putem. Samostalnim prečicama ka sopstvenom razvoju. Nismo se toliko razlikovali, ma koliko da smo bili različiti poreklom, po logici, po mentalitetu i načinu života, imali smo zajedničke prepreke i slične snove. Želeli smo da napredujemo i da postanemo pre svega dobri ljudi.

Bili smo deca emigranata, onih ljudi koji su pobegli da se sklone od sistemskog zla. Organizovanog uništavanja. Deca ljudi koji su verovatno gledali kroz dim i negde u daljini nazirali i pored tolikog zla nešto dobro. Na kraju, kad im je kraj bio poslednja nada, umirali su zajedno, obostrano predani. Od njih nam je ostalo samo ono što može da stane u parče nade.

Deca roditelja koja su u kući imala bar po jedan simbol svoje matice, bar po jednu sliku svog idola. Bar po jednu flašu dobrog nacionalnog pića. Deca jakih ličnosti, ličnosti koje već godinama leže pod zemljom ili su nepokretni postali kada su svoju maticu zamenili drugim tlom. Ovim tlom gde je svako svoj, a u stvari niko ničiji, gde svaki osmeh košta, a svaka pomoć je nedostižna.

Mi smo bili oni što su svoje JA uvek stavljali ispred svakog novog zakona, a od zakona prirode stidljivo bežali, stavovima se borili za nešto što ne dolazi tako lako, ako neko drugi ne vidi u tome dobru priliku. Mi smo bili tužni ali i dalje svoji. Sami. Mi smo poslednja generacija mladih koja i dan danas sedi kod kuće, mi smo deo generacije koja je sistemski i izrežirano uništena, pogođena u sam centar duše, samu osnovu što nas pokreće. Mi smo oni što redovno sede kraj kanala i zveraju u prazno, gađajući se samo rečima, potajno se nadajući da će sutra biti isti dan, skroz dosadan ali ipak ispunjen našom ljubavlju.

Da ćemo i sutra moći da prozivamo jedni druge, da moljakamo za sitnice, da i dalje ponosno prepričavamo priče naših roditelja, koji su hodali uzdignutih glava i važili za fine i dobre ljude. Ljude koji verovatno nikad nikome ništa ukrali nisu ali su bili kažnjavani duplo, čak i za verovatno najmizernije ljudske grehe, da bi kasnije nekim drugim klincima omogućili bolji zivot. Želeli su osećaj pripadnosti nekome ili nečemu, neku tanku nit koja će ih spajati sa svima, o kojima neće biti nikakve reči predrasuda, surovih opažanja i nikako ljudskih reči poganih.

Niko više ne spominje glavne uzroke, niko više ne lomi svoja leđa da bi pronašli neke puteve, zasute stranputice od kojih svi tako pažljivo beže, dok ih mi svakodnevno gledamo - ne zato što za drugo ne znamo, nego samo zato što su nam tu, pred nosom, na korak od nas... ali neće nas, nismo više ni za stranputice.

Iako smo svako sa svojim problemom sedeli jedno pored drugog, činilo nam se da je sve to zato što drugačije ne može da bude. A posle se ipak tražilo uvek novo „zašto“ i još novije „zato“. Sve je na kraju dolazilo na svoje, svako novo zašto imalo je zato i još jedno zato... Dok smo mi u dubini duše bili predani tuđim rukama, silama drugih i našim tužnim putevima, ipak smo bili naši i jednaki. Dan-danas se nađemo na klupi, sednemo i duboko zagledamo u daljinu. Duboko se predamo trenucima tišine u kojim ni ne dišemo, uživamo u tome jer znamo da smo tu zbog pogleda naših očiju, zbog ironije naših očiju i zbog jednog prijateljstva koje se desilo spontano, dok smo izgubljeni tražili pravi put.