Распознавали смо се...

Ми смо се распознавали по патњама и сновима. Једни су силно желели да себе пронађу на разно-разним смеровима друштвених наука, други су пак бежали на сасвим другу страну, оно су зазирали од капитализма. Ми, ови трећи, надали смо се да је све то пролазно па смо кренули неким другим путем. Самосталним пречицама ка сопственом развоју. Нисмо се толико разликовали, ма колико да смо били различити пореклом, по логици, по менталитету и начину живота, имали смо заједничке препреке и сличне снове. Желели смо да напредујемо и да постанемо пре свега добри људи.

Били смо деца емиграната, оних људи који су побегли да се склоне од системског зла. Организованог уништавања. Деца људи који су вероватно гледали кроз дим и негде у даљини назирали и поред толиког зла нешто добро. На крају, кад им је крај био последња нада, умирали су заједно, обострано предани. Од њих нам је остало само оно што може да стане у парче наде.

Деца родитеља која су у кући имала бар по један симбол своје матице, бар по једну слику свог идола. Бар по једну флашу доброг националног пића. Деца јаких личности, личности које већ годинама леже под земљом или су непокретни постали када су своју матицу заменили другим тлом. Овим тлом где је свако свој, а у ствари нико ничији, где сваки осмех кошта, а свака помоћ је недостижна.

Ми смо били они што су своје ЈА увек стављали испред сваког новог закона, а од закона природе стидљиво бежали, ставовима се борили за нешто што не долази тако лако, ако неко други не види у томе добру прилику. Ми смо били тужни али и даље своји. Сами. Ми смо последња генерација младих која и дан данас седи код куће, ми смо део генерације која је системски и изрежирано уништена, погођена у сам центар душе, саму основу што нас покреће. Ми смо они што редовно седе крај канала и зверају у празно, гађајући се само речима, потајно се надајући да ће сутра бити исти дан, скроз досадан али ипак испуњен нашом љубављу.

Да ћемо и сутра моћи да прозивамо једни друге, да мољакамо за ситнице, да и даље поносно препричавамо приче наших родитеља, који су ходали уздигнутих глава и важили за фине и добре људе. Људе који вероватно никад никоме ништа украли нису али су били кажњавани дупло, чак и за вероватно најмизерније људске грехе, да би касније неким другим клинцима омогућили бољи зивот. Желели су осећај припадности некоме или нечему, неку танку нит која ће их спајати са свима, о којима неће бити никакве речи предрасуда, сурових опажања и никако људских речи поганих.

Нико више не спомиње главне узроке, нико више не ломи своја леђа да би пронашли неке путеве, засуте странпутице од којих сви тако пажљиво беже, док их ми свакодневно гледамо - не зато што за друго не знамо, него само зато што су нам ту, пред носом, на корак од нас... али неће нас, нисмо више ни за странпутице.

Иако смо свако са својим проблемом седели једно поред другог, чинило нам се да је све то зато што другачије не може да буде. А после се ипак тражило увек ново „зашто“ и још новије „зато“. Све је на крају долазило на своје, свако ново зашто имало је зато и још једно зато... Док смо ми у дубини душе били предани туђим рукама, силама других и нашим тужним путевима, ипак смо били наши и једнаки. Дан-данас се нађемо на клупи, седнемо и дубоко загледамо у даљину. Дубоко се предамо тренуцима тишине у којим ни не дишемо, уживамо у томе јер знамо да смо ту због погледа наших очију, због ироније наших очију и због једног пријатељства које се десило спонтано, док смо изгубљени тражили прави пут.