Glas protiv sebe

Ja sam žrtva pogrešnih izbora – definisalo mi je sebe niz sagovornika i ovde i po svetu. Žalili su se da su pogrešno izabrali – intimne i poslovne partnere, profesiju, stranačku pripadnost, prebivalište, podneblje, odeću i namirnice.

Moglo bi da se, s pravom, pomisli da sam prečesto „naletao” na hronične „baksuze” i „malere”. Ali, i od pojedinaca kojima nije „krenulo naopako”, neretko čujem da su nezadovoljni rezultatima – biranja. Te delatnosti, svima nam najredovnije i najneizbežnije pa i najsudbonosnije, kojom se svakodnevno, pa i dugoročno, opredeljujemo za nekog i nešto: s kim ćemo da se dogovorimo ili posvađamo, do čega nam (ni)je stalo, kome ili čemu da (ne)verujemo, kako da „ubijemo vreme” ako smo izopšteni iz pravila „vreme je novac”…

Za sijaset nedaća krivimo, s razlogom, ponajviše – vlast. Ljude koje smo izabrali da nam, s njima na čelu, bude bolje.

Kad ne ispune obećanja i naša očekivanja, biramo druge. Ako se, uprkos promenama u državnim vrhovima, nevolje nastavljaju, spremni smo da se složimo da „političari u celini nisu dorasli izazovima”.

Postavlja se, međutim, a naročito u poslednje vreme, i pitanje: kolika je doza odgovornosti birača? Nismo li i sami krivi što vlasti biramo neoprezno, kao kad kupujemo na osnovu zavodljivih a nerealnih reklama ili pribavljamo robu koja nam se svidela, a da nismo ni primetili da joj je istekao rok za upotrebu?

Primećuje se, pri tom, mestimično i u globalnim i u lokalnim razmerama, paradoks: glas – protiv sebe. Da glasamo – i protiv sopstvenog interesa.

Primera takvog zastranjivanja je na pretek.

Obnavljali smo mandate (odavde do Vašingtona) liderima čijim su nalozima regioni i svet uvaljivani u ratovanja koja su se mogla izbeći, a kojima su ne samo druge nego i svoj narod podvrgli dejstvu kletve „dabogda imao pa nemao”. Davali smo poverenje i na drugim prostorima, liderima kojih se nije ticalo ni dobrosusedstvo, ni borba protiv terorizma i organizovanog kriminala, kao ni suzbijanje korupcije.

Zahtevali smo, pri tom, da nam se „dodvore” kandidati za najviše funkcije, ako žele naš glas. I pothranjivali njihovu, našem uvu prijatnu, demagogiju.

Citiram, ovom prilikom, deo svog napisa od pre dva meseca. „Za izlazak iz nevolja nije dovoljno, po mišljenju američkog analitičara Tomasa Fridmana, da priželjkujemo bolje lidere već je neophodno da – postanemo bolji građani. Da budemo spremni da glasamo za one koji se ne libe da nam kažu da nam ne sleduje bolje nego što zaslužujemo”…

Propagira se, pak, izreka: „Narod je uvek u pravu”. Da je zaista tako, ne bi se „slavodobitnik” svaki čas žalio na ono što je izglasao.

Amerikanci se sada iskazuju „konfuzno”, nadovezuje se komentator „Vašington posta”. Sledi nabrajanje, koje bi moglo da važi i za druge nacije, da bi oni: 1. da zauzdaju Volstrit (finansijske gigante), ali se protive uvođenju reda „odozgo”, 2. da svi sunarodnici dobiju zdravstveno osiguranje, ali da se ne proširi uloga vlade, 3. da vlasti uvećaju zaposlenost, ali da to ne izazove rast budžetskih izdataka, 4. da se smanji deficit centralne kase, ali da se ne povećaju porezi, 5. da se učini „nešto” protiv (neugodnosti) globalnog pregrevanja, ali da ne poskupi snabdevanje energijom. „Dole narod”, ironično poručuje prestižni internetski magazine „Slejt”. Američka srednja klasa, nastavlja, neće „ni da čuje” za neophodnost odricanja… teoretski prihvatamo ideju o neizbežnosti izbora teških odluka ali – kada smo tako nešto učinili u stvarnosti?

Barak Obama je izabran da dovede do promena. Njegov izborni trijumf pozdravljen je, prošlog novembra, i širom sveta, s nadom da će se poboljšati i globalni odnosi.

Ali, izostao je pokret za podršku suštinskim reformama, kako je – prenosi londonski „Gardijan” – zapazio (prošlog meseca preminuli) američki istoričar i aktivista Hauard Zin. Taj pokret se razigrao i Obamu doveo do vlasti, ali je, slažem se, splasnuo kad mu se posrećilo, dok su problemi ostali izvan moći bilo kog moćnika da ih sam otkloni.

Zašto građani glasaju, ili od svog glasa odustaju, suprotno svom očiglednom interesu da doprinesu popravljanju opšte situacije – zagonetka je koju pokušavaju da odgonetnu mnogi znalci. Radi se, procenjuje autor u programu Bi-Bi-Sija, o tome da su birači svikli da izabrani odlučuju o kolektivnoj sudbini, i da ujedno osećaju potrebu da im se osvete za postupke u kojima su masi nudili obrazloženja kao da je ona skup „idiota”. Ali, onda često nastaje, dodaje, još jedna loša situacija: glasanje protiv „elitizma i intelektualnog snobizma” dovelo je do poretka u kome se „bogatstvo koncentriše više nego ikad u malom broju ruku”.

Ukratko, glas „protiv” jača i – protiv sebe. Prvobitno koncipiran kao reakcija na situaciju „kad niko ne zavređuje ’za’”, dogurao je do toga da ponajviše naudi egzistenciji takvih glasača.

Smišljen kao „manje zlo”, nameće se kao neželjeno „najveće zlo”. Šta, naime, može da bude gore od rezultata izbora iz kojih i vlast i muke pripadnu – onima što ih ne zaslužuju…