Nije svejedno

Srbija je prošle godine izvezla u svet hrane za oko dve milijarde dolara. To je oko 40 odsto od ukupne vrednosti našeg eksporta. Prednjačile su isporuke kukuruza, šećera i malina. Veoma je važno to što je reč o proizvodima kod kojih je takozvana uvozna komponenta veoma mala, pa je taj izvoz čist ćar. Da je to tako svedoči i činjenica da je poljoprivreda lane napravila suficit u razmeni sa svetom od oko 637 miliona dolara.

I to je, reklo bi se, dobra vest. Ono što nije dobro odnosi se na saznanje da je taj prošlogodišnji rezultat nešto slabiji, za oko 0,6 odsto, nego 2008. Toliki pad nije smak sveta, ako se zna da je naš ukupan izvoz lane bio čak za četvrtinu manji nego prethodne godine.

Šta nam govore ove dve paralelne informacije?

Da treba podsticati proizvodnju i izvoz poljoprivrednih proizvoda, jer neku drugu izvoznu robu koju možemo napolju prodati po iole konkurentnim cenama – nemamo. Na vrhu izvoznih lista dominiraju čelik, guma, hemija i – hrana.

Srbija već godinama ima odobrenje Evropske unije da na njeno tržište izveze oko deset hiljada tona svežeg junećeg mesa, a mi smo im 2009. prodali svega 990 tona. Evropa je omogućila Srbiji da izveze godišnje na njeno prepuno tržište i 63.000 hektolitara vina. Otpremili smo joj lane svega 11.246 hektolitara.

I primer broj tri. „Naših” šest šećerana, jer su sve odreda u stranom vlasništvu, zahvaljujući sporazumu sa EU, isporučilo je evropskim kupcima 182.000 tona šećera. Taman toliko nam je i dozvoljeno. Za taj slatki kontingent dobili smo 134 miliona dolara ili 730 zelenih novčanica po toni. Cena i po, tvrde stručnjaci.

Neko će upitati čemu sva ova priča i ima li u njoj nekog zajedničkog imenitelja? Naravno da ima. Reč je o državi i njenoj nedefinisanoj ulozi u celom ovom poslu.

Njoj nikako ne može biti svejedno koliki su joj izvoz, uvoz, trgovinski deficit, razvoj, zapošljavanje, standard stanovništva, ekonomske perspektive… ali se, kada dođemo do konkretnih stvari – kao što je podsticanje proizvodnje mesa ili vina, samo kao primera, a nikako kao jedinog oslonca – ona stvari prepušta nekakvoj nevidljivoj ruci tržišta i interesu preduzetnika.

Ta proizvodnja dugo traje i pretpostavlja izvesnost na duge staze – i do dve decenije. Traži velika ulaganja i organizaciju ne samo u proizvodnom smislu. Za izvoz od deset hiljada tona svežeg mesa, na primer, potrebno je krdo od najmanje 100.000 utovljenih bikova. Mi ih nemamo dovoljno čak ni za sebe, a kamoli za izvoz.

Ulaganja u proizvodnju mesa kudikamo su manja nego, recimo, u proizvodnju televizora ili automobila, ali država kao da neće da vidi šta rade Holandija i Danska, zemlje koje su više sve drugo nego seljačke, ali se ne „stide” da hrane junetinom i svinjskim mesom pola Evrope. One, međutim, taj posao nisu prepustile samo seljacima i njihovoj dovitljivosti, već stoje iza njih podjednako kao iza „Filipsa” ili „Karlsberga”.