Neumorne a zamorne

Posao nam je sada siguran samo kao biračima, vajkaju se građani širom sveta. Masovno gube radna mesta, krov nad glavom, uloge na berzama, a učestalo im se nude glasački listići.

Izborna groznica je čak šira, a svakako istrajnija, od panike izazvane proglašenjem pandemije „svinjskog gripa” i blokade vazdušnog saobraćaja zbog erupcije islandskog vulkana. Trese raznim načinima, ritmovima i povodima ogromne prostore: od Kirgizije do Britanije, od Tajlanda do Belgije, pa i na razdaljinama između „anđeoskih imenjaka” Aranđelovca i Los Anđelesa.

Političke stranke su se razigrale kao da su pod velikim uticajem balkanskih i američkih strasti za parnicama. Jedna drugu optužuju za sve i svašta, podstičući masu da pomisli, kako su konstatovali mnogi posmatrači, da je važnije biti protiv nekog i nečeg nego za nekog i nešto.

Takvo kretanje nagnalo je čitaoca madridskog „El paisa” da nedavno predloži promenu izbornog sistema, pa da se za svaku stranku štampaju po dva listića: prvi bi popunili birači koji zaista veruju u partijski program, a drugi oni koji ponuđeno doživljavaju kao manje zlo. Onda bi se videlo, kaže, da je rezultat proizišao ne samo iz podrške jednima nego i iz odbojnosti prema njima rivalskim kursevima.

Verovatno bi ovakvo razvrstavanje donelo dodatne računsko-političke komplikacije. Ali bi, možda, umanjilo uobrazilje koje često prikrivaju prave razlike između pobede i poraza, aplauza i zvižduka. Da se, ukratko, realnije iskaže suština volje birača.

Sadašnje stanje stvari nije jednostavnije. „Za šta” smo, zaista, sve je teže ustanoviti.

Neprestane izborne kampanje ostavljaju malo vremena za stvarno vladanje, uočavaju analitičari. Hoće reći: pretendenti za očuvanje ili osvajanje vlasti, u tim kampanjama više se ulaguju biračima nego što su spremni za povlačenje neophodnih a nepopularnih poteza.

Koliko su, stoga, za sadašnje globalne i lokalne krize odgovorne i partije, pitanje je koje se sve češće postavlja. Pogotovu što se ispostavilo da uprkos njihovim „permanentnim” izbornim kampanjama, građani učestalo ostaju bez neophodne doze životnih izbora, kao i da ono što neumorno propagiraju politički marketinzi postaje zamorno za raju.

Sa raznih, pa i ovdašnjih, kutaka globusa stižu prigovori da se učvršćuje „partikratija”, vlast stranaka čije preteranosti osporavaju domete demokratije. Dok se vize sve više ukidaju među državama, ojačao je „vizni” režim u unutrašnjem prometu: član partije, na vlasti pa i konstruktivne opozicije, ima bolju prođu, bar karijernu, od većine nepartijaca.

Ujedno se preispituje udeo takvih i sličnih zastranjivanja u ukupnim sadašnjim lomovima. Sve se više uvažava, naime, ono što „svi znamo”: da do sistemskih lomova, kao i do širenja organizovanog kriminala, mafije, korupcije i „kockanja” novcem poreskih obveznika, i sličnih nepoželjnosti, nije moglo da dođe bez povezanosti, već po definiciji, s delovima vlasti, koja god bila, ili makar njenim „gledanjem kroz prste”.

Politika se, kao mnoga preduzeća, svakog dana pretvara sve više u privatnu aktivnost, upozorio je italijanski filozof i izdavač Paolo Flores d’Arkais. Po njemu, takva „partikratija” izaziva „rastuće zakidanje građanske suverenosti i javnog prostora birača” uz „degeneraciju parlamentarne demokratije”…

Samo je jedna stvar gora od jednopartijske autokratije, a to je jednopartijska demokratija, ironično je, prošlog leta, opomenuo „Njujork tajmsov” kolumnista Tomas Fridman. Podsetivši da prva varijanta uspeva u globalizaciji prilagođenoj Kini, upozorio je na posledice koje po Ameriku mogu da proizađu iz činjenice da se važnim reformističkim zahvatima predsednika Baraka Obame, automatski suprotstavljaju opozicioni, prethodno osam godina vladajući republikanci, pa i pojedine struje njegovih demokrata, koje računaju da će takvim otporima povećati svoje izglede na izborima u novembru.

Opstrukcija u Vašingtonu prikočila je postavljenja na niz mesta u administraciji što je podrilo ostvarivanje ciljeva šefa Bele kuće i u inostranstvu pa i, u poslednje vreme oporavljeni, imidž Amerike, predočila je i šefica Stejt departmenta Hilari Klinton. Bolje za partiju ne mora, vidi se i iz drugih slučajeva, da bude bolje i za patriju (otadžbinu).

Mestimično se ispostavlja i kao gore, pogotovu kad se profesionalnost žrtvuje stranačkim kriterijumima i njima podesnim postrojavanjima.

Braneći pravo na neprikosnovenost individualne svesti i savesti, jedan od „otaca” SAD, Tomas Džeferson je govorio da ne bi išao u raj ako bi uslov za ulazak tamo bio da dođe s partijom koja ga podređuje sebi. Mnogi se još pozivaju na njega, ali je premalo onih koji se pridržavaju te njegove poruke…