Edinburg: Hari Poter i pohovane “mars” čokoladice

U životu treba biti odvažan, kažu, usuditi se na promene, pa se tako i napreduje. Možda iz odvažnosti, a možda iz ne previše razmišljanja, odlučih se ja pre dve godine da se iz uređene i relativno mirne Švajcarske preselim u Edinburg.

Na šta vas asocira Edinburg? Meni su pričali da je lep da je nebo tamo nisko kao nigde u svetu i da ljudi pričaju čudnim akcentom. Više nisam ni znao, ali u rukama sam držao jednosmernu kartu „Easyjet-a“ : Ženeva-Edinburg, u koferima četrdesetak kilograma svoga četvorogodišnjeg života u Švajcarskoj, i puno nade neophodne kad se čovek otisne u nepoznato.

Sleteo sam, nebo je stvarno nisko, dosta oblačno, sve je brže i haotičnije od onog na šta sam se navikao u mirnom Bernu, ali sviđa mi se energija. Ljudi mi se smeškaju, dok u prepunom autobusu sklanjam kofer da prođe gospođa sa kolicima, dvojica momaka skaču da mi pomognu. Lepo, razmišljam, na taj način su mi poželeli dobrodošlicu u svoj grad.

Iskrcavam se na Waverly stanici u centru, kao u neku bajku, u stvari sve me neodoljivo podseća na filmove o Hari Poteru, valjda zato što odatle i potiče autorka istog. Taksista ne razume moj u srednjoj školi stečeni američki akcenat, ispravljajući me kad mu saopštavam adresu: Terrrace, kaže on sa našim tvrdim «r». Lepo, mislim se ja, čovek kada je u novom voli sličnosti.

Iskrcan ispred zgrade čekam gazdu da me pusti u stan i palim cigaretu… Neverovatno je kako ti mali beli prijatelji nekad znače kad se čovek nađe na mestu gde nikoga ne zna. Provirilo je i sunce, koje obasjava park Meadows i ono mi mislim maše u znak dobrodošlice.

U stanu imam četvoro cimera, od Južne Afrike, preko Nemačke i Majorke do Amerike. Još malo pa Ujedinjene Nacije, valjda nam još Azija fali. Veseli su i interesuje ih sve, a jedu nešto što još nisam video, kažu to su pohovane „mars“ čokoladice, škotski specijalitet. U atmosferi sličnoj onoj u filmu L’Auberge Espagnol, proveo sam preko godinu dana, izležavajući se na suncu u parku ispred zgrade i otkrivajući čari ovog predela koji deluje kao sam „kraj“ Evrope, jer iza njega imate osećaj da više ničeg nema.

(/slika2)Edinburg ima duha, vidi se istorija, vidi se kultura, generalno je za mene Britanija spoj starinskog i modernog, a kontrasti su na svakom koraku. Vredi ga videti u vreme čuvenog Fringe festivala u avgustu, kada se u grad slije oko pola miliona turista koji udvostručuju njegovu populaciju, ali je definitivno najlepši na proleće, kad posluži sreća sa vremenom i spoji se par sunčanih dana. Ostaće mi i u pamćenju pabovi sa foteljama i kućnom atmosferom, kafić iza ćoška sa najlepšim i najčudnijim sendvičima i bioskop u kraju koji je nedeljom puštao kultne filmove besplatno.

U Edinburgu svi kažu vozaču „hvala“, pri izlasku iz autobusa i ne ljute se čak i kad on promaši rutu i slučajno krene da vozi pogrešnim ulicama, čak se i smeju. Kad spomenete da ste iz Srbije, njima je to interesantno, jer ne znaju mnogo o nama pa se radoznalo raspituju. Duh tog grada privlači interesantne ljude, tako da je retko dosadno, a duge zimske noći smene letnji dani kad se smrkne u ponoć, pa život izgleda duži.

I život uz Hari Potera ne može trajati dovečno, smene ga neki novi vidici i prilike, a i skup „Glengylers“-a se razišao na sve strane sveta, kako to obično i biva na kraju studentskih dana. Edinburg nas i dalje sve privlači, poredimo ga često sa ostrvom iz serije „Lost“, jer su nam tajne tog mesta i dalje nedokučive.

Nazad u Švajcarskoj zamak su smenili Alpi koji okružuju ženevsko jezero i mislim da ovde nikome ne pada na pamet da pohuje mars čokoladice.

Svako iskustvo obogati čoveka, čini mi se da život na drugoj geografskoj širini daje pogled na svet iz drugačijeg ugla, otvarajući tako oči da se lepše i bolje sagleda i ono što zovemo našim.