Ljubav, seks i evolucija

Koliko su različita saznanja o životinjama i njihovom ponašanju primenljiva i na ljude i njihovo ponašanje? Možemo li proučavajući seksualni i ljubavni život životinja nešto saznati i o našem životu? Upravljaju li našim ponašanjima neke sile evolucije kojih nismo svesni?

Uzmimo za primer privlačnost. U životinjskom svetu često je ženka ta koja je, za razliku od mužjaka, mala i neugledna. Možemo samo pretpostaviti da mužjak svojom veličinom, svojim šarenim perjem i drugim šarenim ukrasima pokazuje ženki svoju genetsku superiornost. U svom evolucijom programiranom instinktu da rodi potomstvo koje će biti što sposobnije da preživi, ženka će izabrati najsnažnijeg mužjaka. Dakle, mužjak je aktivan udvarač, a ženka je ta koja na kraju odlučuje sa kojim mužjakom će se spariti. Ako su zainteresovana dva ili više mužjaka, tada će borba pokazati ko je od njih zaista najsposobniji.

Slične obrasce ponašanja možemo naći i među ljudima. Ali možemo naći i sasvim suprotne obrasce. Kada je u pitanju, na primer, ulepšavanje u smislu privlačenja suprotnog pola, u tome u ljudskoj vrsti nesumnjivo dominiraju žene. Žene su te koje u velikoj meri koriste različita sredstva kako bi postale privlačne. Dakle, sasvim suprotno od životinjskog ponašanja.

Sve je više dokaza da se ni biološki princip da su tokom udvaranja mužjaci ti koji su aktivni, a da su ženke pasivne, ne može primeniti na ljude. U uzaludnom čekanju da im muškarci pristupe, žene sve više preuzimaju inicijativu i prilaze muškarcima.

Kada više žena nekog zgodnog i uspešnog muškarca doživi kao dobru priliku ili plen, tada među njima nastaje jaka međusobna borba oko toga kojoj će pripasti. Dakle, sasvim suprotno od životinja gde su upravo mužjaci ti koji se bore oko ženke.

Kako je u interesu evolucije da dođe do što veće razmene gena, onda se promiskuitet – situacija kada jedna osoba polno opšti sa velikim brojem partnera – može shvatiti kao poželjno ponašanje. Evolutivno gledano, ljubav se prvenstveno pokazuje korisnom u odnosu ženki prema mladuncima. Kada je mladunčetu potrebno više vremena da bi postalo samostalno, čvrsta emocionalna veza sa majkom mu pomaže da preživi. I upravo kod onih životinja kod kojih je mladunčetu potrebno dugo vreme da odraste pojavljuje se emocionalno vezivanje mužjaka i ženke.

Ma koliko saznanja o ponašanju životinja bila zanimljiva ili ličila na ljudska, ipak nikako ne treba zanemariti činjenicu da između životinja i čoveka ne postoji kontinuitet već kvalitativna razlika. I zato verujem da do ispravnih zaključaka o ljudima možemo doći samo proučavajući ljude.