Tri Lučije Sanje Kerkez

Donicetijeva „Lučija od Lamermura” kao da je neprestano za petama Sanji Kerkez. Sutra će ona, na sceni Narodnog pozorišta, početi da živi treći život ove tragične operske heroine. Prvi put se to desilo na istom ovom mestu, pre 12 godina, ali u postavci Dejana Miladinovića. Posle je došla skopska scena i „Lučija” bugarskog reditelja Plamena Kartalova, a sutra je premijera predstave koju je režirao gost iz Londona – Džon Ramster.

U galeriju operskih likova Sanje Kerkez, u kojoj su trenutno Violeta („Travijata”), Đilda („Rigoleto”), Rozalinda („Slepi miš”), Mimi („Boemi”) i Adina („Ljubavni napitak”), vratila se, evo, i Lučija. Ali, novija i intrigantnija od svojih prethodnica. Naime, reditelj Ramster u početku se dvoumio da li da priču ne pomera iz originalnog rama – oko 1700. u Škotskoj, ili da je učini potpuno savremenom. Napravio je neku vrstu kompromisa i njenu „modernost” našao u tridesetim godinama prošloga veka. Ona kojoj je tu Lučiju poverio objasnila je:

– Reditelj je Donicetijevu junakinju video kao ženu koja se bori za svoju reč i mesto u društvu. Izabrano doba učinilo mu se kao dosta pogodno da se ilustruju ti napori za oslobađanjem žene. Ali, sve se to, znamo, završilo porazom. To je sada jedna druga tragedija, u nekom drugom vremenu. Mogla bi se označiti i kao tragedija jedne feministkinje u povoju.

Prava pohvala ludilu – naslovne junakinje u operskom finalu – čula se nedavno u teatru, pre svega iz usta reditelja. O svojim zaslugama u tim „scenama ludim”, Sanja Kerkez nam je rekla:

– Džon je izjavio: „Tražio sam ludilo, a našao sam umetnicu koja ga je imala u sebi mnogo više od očekivanog”. Ako tu šalu sklonimo u stranu, ja sam ovu novu verziju doživela kao neko ko je u koži onoga koji ne da da mu oduzmu jedno veliko pravo – pravo na ljubav! I emotivno i racionalno pratila sam tekst ove priče i rezultat će biti na sceni. Prethodno sam, prvi put oko neke svoje uloge, konsultovala i lekare, pitala ih šta se dešava u glavi onih koji dožive stvari koje ih vode u ludilo. Lučiji se, koja je prve bračne noći ubila nametnutog joj muža, u momentima vraća svest... U glavi čuje glasove, što je Doniceti svojom muzikom genijalno rešio i dao šansu protagonistkinji da pokaže svoje glumačke sposobnosti. Engleski reditelj pokrenuo je u meni velika razmišljanja o ovom liku, koja su me dovela i do lekara i njihovih dragocenih saveta.

Na pozornici će sutra biti i bas Ivan Tomašev, suprug Sanje Kerkez, u liku Rajmonda, sveštenika i njenog vaspitača. Bračni partneri nisu baš često i partneri na sceni. Malo su imali zajedničkog repertoara.

– Više ga volim kad je sa mnom na sceni. Osećam se sigurnije. Mi smo inače prilično kritični jedno prema drugom. Ali i pomažemo jedno drugom, delimo savete. Nije samo on meni već sam i ja njemu Rajmondo, u profesionalnim stvarima. U publici će biti i naša kći Teodora. Njoj je 14 godina, ali ima veliku praksu u gledalištu. Kada je bila mala, često nije imao ko da je čuva i pozorište je za to bilo pravo mesto. Sedela je u portalu i sve naše opere znala je napamet. Danas je đak muzičke škole, opredelila se za klavir, ali je trenutno u pubertetskoj rep fazi. Jedva smo je nagovorili da dođe na premijeru. Inače, priznajem da imamo laki strah od naše male kućne kritičarke.

Ona takođe priznaje da bi joj drago bilo da Teodora krene njihovim putem. Opersko pevanje je, kaže, predivan posao, a ona za to ima stvarno potencijalan glas, izvanredne visine koloraturnog soprana i, što je takođe važno, puno zna o operi.

Što se Sanje Kerkez tiče, ona oko svog posla nije imala nikakvih dilema.

– Ja nikad i nisam odlučila da to postanem. Pre bih rekla, kad sam postala svesno biće, još pre škole, znala sam šta moram biti. U Tuzli, koja nema operu, ja sam živela i počela da učim pevanje. Nikakvog operskog „virusa” nije bilo u blizini. Posle je došlo Sarajevo, pa prelazak na studije u Beograd... i Adela iz „Slepog miša”, s kojim sam poletela na visoke operske grane.

M. Šehović