Empatija

Ljubav je povezana sa važnošću. Kada volimo tada poručujemo da nam je druga osoba važna. Isto ona čini svojim pokazivanjem ljubavi. Da bi ljudi poverovali da su zaista voljeni, potrebno je i da osete da su važni drugome. Ljubav se potvrđuje kroz saznanje da su naša osećanja važna drugoj osobi i da su njena osećanja važna nama. I zato je empatija važan sastojak svakog odnosa ljubavi.

Prirodno je da svaki čovek sagledava svet iz sebe, iz svoje perspektive, kroz svoj doživljaj. Sposobnost empatije je sposobnost da se neka situacija sagleda iz perspektive druge osobe. Na taj način možemo pretpostaviti kakav je doživljaj druge osobe u datoj situaciji, kako se ona oseća. Odatle i ime empatija, što znači uživljavanje u drugoga.

Osoba koja ima sposobnost empatije nije ograničena da situaciju stalno sagledava samo iz svoje pozicije, već može da je sagleda i iz pozicije druge osobe. A sposobnost da se „izađe” iz svog doživljaja i da se, za trenutak, pretpostavi doživljaj drugog bića, veoma je važna. Empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge ljude. Ne samo u odnosima ljubavi, već u bilo kojim prijateljskom kontaktu. Ako je inteligencija sposobnost da se jedna pojava sagleda iz više uglova, empatija je osnova emocionalne inteligencije. Osobe sa razvijenom sposobnošću empatije bolje razumeju druge i zato se bolje snalaze i imaju bolje odnose sa ljudima.

Kada ne bi postojala empatija, ljudsko društvo bi bilo čudno mesto. Kako bi bez empatije neka majka mogla da se pobrine za svoju bebu koja ne ume da govori? To bi bio svet sebičnih i bezobzirnih pojedinaca, svet bez ikakve ljubavi.

Ne postoji gen za empatiju, ona se uči. I zato svaki roditelj treba da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Danas su roditelji usmereni da pokažu deci da su voljena, ali često zaboravljaju da treba da tu decu nauče i da vole druge. Kada malo dete udari, ugrize ili uštine mamu, ona treba da pokaže da je to boli, da ona nije samo slika koja se smeška, da i ona ima osećanja. Decu učimo da kućni ljubimac nije samo igračka, već živo biće sa svojim osećanjima i potrebama. Pitanje kojim podsećamo dete da bude empatično je: A kako bi se osećao da se to dešava tebi?

Postoje i ljudi koji su veoma empatični do drugih, ali koji zaboravljaju na sebe i svoju perspektivu. Pogrešno misle da su odgovorni za tuđa osećanja i stalno pokušavaju da druge usreće. Oni treba da ponovo nauče da su i oni važni, da su važne njihove želje i druge emocije i da u konflikte ulaze bez osećanja krivice. Njih treba podsetiti da treba da se užive u same sebe.