Plus kao minus

Najzad sam uhvatio korak s prvoklasnim vinom i slikama klasičnih majstora- smeška se prijatelj. Dogurao je, kaže, do statusa kad i njemu lično dugi protok godina- diže cenu „do neba”.

Zajedno sa svojim ispisnicima, penzionerima, oseća se kao „moderna globalna sila”. Po prvi put u istoriji, o njima se priča kao o ključnom faktoru za sudbinu civilizacije, iako „na mladima svet ostaje”.

Smatraju da su takvu slavu i zaslužili. Ličnim primerom ostvarili su cilj mnogih generacija- produžili ljudski vek, i to znatno. Pa misle i da bi, kao pokolenje, mogli da se uvrste među „besmrtnike” koji su na drugačijim podvizima zadužili čovečanstvo…

Šale se, donekle. I njihova šala je prožeta istinom. Kad sebe ocrtavaju kao „rastuću socijalnu snagu” izražavaju činjenice da se u mnogim zemljama osetno povećava broj osoba „zlatnog doba”, da je taj sloj postao jedna od glavnih tema stratega, futursta, pa i stavki u aranžmanima Međunarodnog monetarnog fonda s posrnulim sistemima.

Ispostavlja se da, zapravo, u njihovom slučaju „i dobroga može biti previše”. „Suficiti” godina učestalo se registruju kao- deficiti radne snage i   državanog budžeta. Ostvarivši snove predaka o dužem životu, savremenici poodmakle dobi sada, više nego ikad, doživljavaju da u stabilizacionim merama budu tretirani kao „sve teže breme” za potomke. Čak se „starenje stanovništva” uvršćuje u „najveće globalne izazove” stoleća, gotovo kao širenje oružja za masovno finansijsko uništavanje. Na sve strane, stoga, vlasti projektuju odbrambene mere- u vidu smanjivanja prihoda i zdravstvene zaštite najstarijih podanika. Samo što im još nije palo na pamet da podstaknu antievolucioni bioinženjering, pa da, kao u filmu „Neobičan slučaj Bendžamina Batona”, na svet dođemo kao starci a s njega odemo kao bebe.

Poseban „problem” predstavlja „bejbi bum” generacija. Njeno masovno rađanje izražavalo je optimizam posle Drugog svetskog rata, da bi danas kao vremešna masa bila prokazana kao „vanredno veliki pritisak na stubove sistema”.

Ispada da je život prilično neekonomična kategorija i da se plus u njegovom trajanju iskazuje kao minus u računovodstvu. Da je u sistemima koje smo stvorili postao neisplativ ako je poduži, pogotovu u eri „vladavine kratkovečnosti”, kad se robi smanjuje rok trajanja da bi se ubrzao njen obrt i to proglasilo za povećavanje produktivnosti.

Gotovo da je nastala nova „bipolarnost”. Svet se, praktično, deli na bogate a ostarele nacije i siromašne a mladalačke (uz izuzetke u kojima se mahom nevolje spajaju).

Takvi neskladi mogli bi da prošire i nacionalne i internacionalne napetosti- smatra Džek Goldston, američki sociolog i konsultant vašingtonske administracije, specijalizovan za istraživanje društvenih i međunarodnih kretanja. Studijom u magazinu „Forin afers” nedavno je sugerisao da će rast broja stanovnika koji ne rade (penzioneri, nezaposleni, premladi) izazivati eksplozivosti na mnogim krajevima planete. I da će sada vodeće ekonomske sile sporije napredovati od vitalnijih konkurenata od kojih će, pak, mnogi biti u nemogućnosti da opskrbe veliki natalitet. 

Prenosi i prognoze da će sredinom ovog veka evropske zemlje, SAD, Kanada, i Kina imati 30 odsto, a Japan i Južna Koreja čak 40 procenata, stanovništva starijeg od 60 godina, dok će 70 odsto globalnog demografskog priraštaja nastati u samo 24 siromašne zemlje. Autoru se čini da će takva disproporcija primorati na globalna politička podešavanja. Naročito, piše, u odnosima između Zapada i islamskog sveta- koji prednjači u povećanju broja stanovnika i u čijim mnogim zemljama, po američkim anketama, javno mnjenje ima vrlo kritički stav prema Zapadu, naročito prema Vašingtonu.

Uporedo će se znatno povećati seobe „trbuhom za kruhom”- procenjuje Goldston. U razvijenim sistemima ponajveća tražnja će biti, dodaje, za nastojnicima, kućnim negovateljicama, vozačima autobusa, vodoinstalaterima, telohraniteljima, radnicima na farmama.

Istovremeno bi, po njemu, učestali i karavani u suprotnom pravcu. Ka toplijim i za egzistenciju jevtinijim krajevima- južnog Mediterana, Latinske Amerike i Afrike- krenuće, predviđa, mnoge starije osobe iz razvijenih zemalja.

Takva „razmena” mogla bi da bude od obostrane koristi- konstatuje Goldman- pa i da povećavanjem zaposlenosti oko pridošlih penzionera, smanji emigraciju iz siromašnih u bogate zemlje. Uravnotežavanje, međutim, neće biti jednostavno ni na taj način.

Znak jednakosti se sve ređe ispisuje i međuljudskim i međunacionalnim odnosima. Dok plusevi u dužini života nastavljaju da se tretiraju kao minusi u računovodstvu, gotovo dostužući paradoksalnost po kojoj se- što mnogi stariji pamte- iz velikih kriza izlazilo velikim ratovima.