Klevetanje kursa

Narodna banka Srbije potrošila je tokom ove godine 1,743 milijarde evra za (ne)uspešnu odbranu kursa dinara. Kurs dinara je, dakle, uz sav trošak NBS toliki – koliki je. Država i centralna banka, ma koliko se NBS branila zakonom o svom radu, po kom joj je isključivo propisana i prepisana borba za očuvanje stabilnosti cena, gube svakodnevne bitke sa evrom i ostalim jakim valutama. Zna se i zbog čega – privreda nam je nejaka. Zdrav priliv deviza od izvoza, a ne od pozajmica, nedovoljan je da bi podmirio tražnju. Zbog toga se tanje jedva skrpljene devizne rezerve.

Stručnjaci tvrde da jekurs, ipak, rezultat ponude i tražnje. Tržište je, kažu, reklo svoje. Na poslednja događanja s kursom reagovao je i viceguverner NBS, Bojan Marković, rekavši da je s ubrzanim otklizavanjima „dinar već blago potcenjen”. Skoro do juče bio je – precenjen. Ali, kod nas ništa večno nije.

Verovatno bi ova priča ostala u ravni devizne i monetarne rasprave da ovog varljivog leta nije otpočelo podgrevanje klime o mogućim, ali i sve izvesnijim poskupljenjima. Nije važno da li su u pitanju hleb ili mleko. Otkud sad to kada su nas stručnjaci gotovo do juče uveravali da u jeku svetske krize i recesije, iz koje nikako da se iskobeljamo, zbog drastičnog pada potrošnje, po pravilu cene padaju i klize čak u zonu – deflacije?

Krivac je, kažu, kurs. Da li?

Jučerašnji prodajni kurs NBS bio je 106,69 dinara. Lane u isti dan – 93,35 dinara. Razlika – 12,4 odsto. Srbija danas ima inflaciju 4,5 procenata.

Pre dve godine, 2008, prodajni kurs evra, za koji se tvrdilo da je izuzetno potcenjen, bio je 76,93 dinara. Međugodišnja stopa inflacije bila je 11,5 odsto.

Otkuda to da smo s precenjenim kursom imali znatno veću inflaciju od one s kojom se danas suočavamo pri ubrzanom obezvređivanju dinara?

Za valjan i potpun odgovor na ovu nedoumicu potrebno je mnogo više prostora od ovog novinskog stupca, ali sve se čini da suština stvari nije samo u kursu.

Neka je pre tri godine vladala inflacija tražnje, zbog nerealno velikih prihoda građana i države, a danas se, vele, susrećemo sa troškovnom inflacijom. Uglavnom – zbog kursa. I?

Građanima i potrošačima ove zemlje, međutim, sasvim je svejedno s kojom se vrstom inflacije susreću. Njih, a pogotovo najveći broj onih koji rade samo za dinare, uglavnom zanima šta i koliko mogu sa svojim otanjenim kućnim budžetima da kupe. Zato i očekuju od svoje države da ih zaštiti od manje ili više drskih monopolista ili (pre)dominantnih tržišnih igrača koji će uvek naći dovoljno dobar razlog za poskupljenja – rastao ili opadao kurs dinara.

Mnogo im je lakše i unosnije da podignu cene za pet do deset odsto nego da za toliko povećaju produktivnost, ekonomičnost ili efikasnost, pogotovo ako posle odluke o poskupljenju ne usledi tržišna kazna oličena u padu potrošnje.