Pokret visokog društva

Dok se vlade niza kriznih sistema bakću koliko smeju da pritegnu kaiš podanicima, najednom smo se suočili s vanrednom „raspojasanošću”. Grupa od 40 američkih milijardera obećala je, kako je objavljeno, da će polovinu svojih bogatstava dati, mimo naslednog reda i običaja „krupna riba guta sitnu ribu”, u dobrotvorne svrhe, za pomoć masama obolelih, siromašnih i obeznađenih, ili za poduhvate opšte dobrobiti.

Na inicijativu osnivača „Majkrosofta” Bila Gejtsa i akcionara Vorena Bafeta, koji su se već istakli humanitarnim poduhvatima, stvoren je, tako, prvi disidentski pokret „visokog društva” sa statusom svetske finansijske velesile. Njegov ukupni fond bi, prema prvim računicama, dostigao 115 milijardi dolara, što je suma veća od bruto nacionalnog dohotka mnogih, pa i nekih srednje razvijenih, država.

Zasad nije poznato gde bi sve i na koji način potekla ta basnoslovna dobrotvorna bujica. Okupljeni oko iste ideje, milijarderi najavljuju različite humanitarne prioritete. Pretpostavlja se, uz to, da će neki priloge dati za života, a drugi tek u testamentu.

Poduhvat pod nazivom „Obaveza davanja” na startu je dobio svekolike pohvale. I izazvao raznovrsne radoznalosti.

Pozdravljen je, pre svega, princip da se „društvu vrati dobar deo onoga što je od njega dobijeno”. Sa uvažavanjem su prihvaćeni i pristup da je davanje važno koliko i sticanje i izbor trenutka da se solidarnost iskaže u vremenima u kojima su vladajuća precenjivanja i potcenjivanja dovela do sistemskih posrtanja i rekordnog produbljivanja socijalnog jaza.

Ljubopitljivosti su, naravno, slojevitije. Ne pomalja li se novi svetski poredak, u kome bi skup bogatih dobročinitelja promenio klasični međunarodni odnos snaga? Jesu li članovi „Obaveze davanja” ipak samo specifični branioci postojećeg poretka, u stilu: neka se basnoslovno obogate vešti pa će onda oni pomoći neveštima? Zar nije državna kasa oštećena zato što joj dobročinstva smanjuju poreske prihode? Nije li većim dažbinama na račun najimućnijih moglo da se dođe do sredstava za socijalna uravnotežavanja, o čijoj bi raspodeli odlučivali oni koje su građani izabrali za ostvarivanje opšteg interesa?

Najjednostavniji odgovor na ove „intrigantnosti” jeste „filantropski kapitalizam”, stadijum u kome obogaćeni pojedinci osećaju i ostvaruju potrebu da se iskažu i kao humanisti. Fondacija Gejtsovih (Bila i supruge mu Melinde) već je znatno doprinela, na primer, suzbijanju epidemija koje pustoše siromahe Afrike i Azije. Bafet naglašava da mu je važnije da potomcima ostavi bolji svet nego da im prepiše sve što je zaradio…

Dobročinstvo je svakako dobrodošlo, ali bi bitno bilo i da postoji veći sklad u redovnim odnosima, pa da šefovi ne budu, kao sada u SAD, plaćeni 350 puta više nego potčinjeni, da škole i bolnice za siromašne budu dobre kao i one za bogate, ukazuje „Vašington post”. Prethodno se autor tog napisa poziva na istraživače koji tvrde da je američki uspon bio zasnovan i na humanitarnom „recikliranju bogatstva”, a ne samo na preduzetništvu.

Nije izvesno, međutim, da će taj deo američkog modela biti drugde prihvatan bezrezervno, onako kako su dočekivane smernice koje su, „preterivanjem u doživljaju prosperiteta”, dovele do tekuće globalne krize. Predsednik Srbije Boris Tadić je nedavno govorio o „nepristojno bogatim ljudima” i preporučio da bi ovdašnji biznismeni trebalo da se na neki način oduže društvu, da podignu „tajkunski most”, ali se niko nije odazvao, upravo je konstatovao B92.

Spremnost da se sledi primer darodavaca iz Amerike ne oseća se, zapaža „Gardijan”, ni kod njenih najdoslednijih saveznika, Britanaca. Sa Forbsove liste najbogatijih, 10 odsto Amerikanaca je već ušlo u „Obavezu davanja”, dok bi samo jedan od 40 Britanaca mogao, po dosadašnjem učinku, da se uvrsti u taj „stroj”.

„Vreme je da organizujemo široki pokret otpora vladi (u Londonu) i odbacimo njen ideološki vandalizam koji antikriznim merama šest puta teže pogađa najsiromašnije nego najbogatije”, kliče bivši visoki funkcioner i pripadnik levog krila sada opozicionih laburista na „Ostrvima” Toni Ben. Pa poziva na „koreniti zahvat” kojim bi se demonstrirao odlučan otpor kakav ispoljavaju „sindikati i socijalni pokreti u Grčkoj i drugim evropskim zemljama”.

Okupljanja zapostavljenih nisu, u novije vreme, dovodila do suštinske promene vladajućih kurseva. Aktuelna novost se krije u zagonetki: može li širu preraspodelu sreće i nesreće da proizvede zbijanje redova prezadovoljnih samim sobom, a tim više nezadovoljnih opštim stanjem…