Покрет високог друштва

Док се владе низа кризних система бакћу колико смеју да притегну каиш поданицима, наједном смо се суочили с ванредном „распојасаношћу”. Група од 40 америчких милијардера обећала је, како је објављено, да ће половину својих богатстава дати, мимо наследног реда и обичаја „крупна риба гута ситну рибу”, у добротворне сврхе, за помоћ масама оболелих, сиромашних и обезнађених, или за подухвате опште добробити.

На иницијативу оснивача „Мајкрософта” Била Гејтса и акционара Ворена Бафета, који су се већ истакли хуманитарним подухватима, створен је, тако, први дисидентски покрет „високог друштва” са статусом светске финансијске велесиле. Његов укупни фонд би, према првим рачуницама, достигао 115 милијарди долара, што је сума већа од бруто националног дохотка многих, па и неких средње развијених, држава.

Засад није познато где би све и на који начин потекла та баснословна добротворна бујица. Окупљени око исте идеје, милијардери најављују различите хуманитарне приоритете. Претпоставља се, уз то, да ће неки прилоге дати за живота, а други тек у тестаменту.

Подухват под називом „Обавеза давања” на старту је добио свеколике похвале. И изазвао разноврсне радозналости.

Поздрављен је, пре свега, принцип да се „друштву врати добар део онога што је од њега добијено”. Са уважавањем су прихваћени и приступ да је давање важно колико и стицање и избор тренутка да се солидарност искаже у временима у којима су владајућа прецењивања и потцењивања довела до системских посртања и рекордног продубљивања социјалног јаза.

Љубопитљивости су, наравно, слојевитије. Не помаља ли се нови светски поредак, у коме би скуп богатих доброчинитеља променио класични међународни однос снага? Јесу ли чланови „Обавезе давања” ипак само специфични браниоци постојећег поретка, у стилу: нека се баснословно обогате вешти па ће онда они помоћи невештима? Зар није државна каса оштећена зато што јој доброчинства смањују пореске приходе? Није ли већим дажбинама на рачун најимућнијих могло да се дође до средстава за социјална уравнотежавања, о чијој би расподели одлучивали они које су грађани изабрали за остваривање општег интереса?

Најједноставнији одговор на ове „интригантности” јесте „филантропски капитализам”, стадијум у коме обогаћени појединци осећају и остварују потребу да се искажу и као хуманисти. Фондација Гејтсових (Била и супруге му Мелинде) већ је знатно допринела, на пример, сузбијању епидемија које пустоше сиромахе Африке и Азије. Бафет наглашава да му је важније да потомцима остави бољи свет него да им препише све што је зарадио…

Доброчинство је свакако добродошло, али би битно било и да постоји већи склад у редовним односима, па да шефови не буду, као сада у САД, плаћени 350 пута више него потчињени, да школе и болнице за сиромашне буду добре као и оне за богате, указује „Вашингтон пост”. Претходно се аутор тог написа позива на истраживаче који тврде да је амерички успон био заснован и на хуманитарном „рециклирању богатства”, а не само на предузетништву.

Није извесно, међутим, да ће тај део америчког модела бити другде прихватан безрезервно, онако како су дочекиване смернице које су, „претеривањем у доживљају просперитета”, довеле до текуће глобалне кризе. Председник Србије Борис Тадић је недавно говорио о „непристојно богатим људима” и препоручио да би овдашњи бизнисмени требало да се на неки начин одуже друштву, да подигну „тајкунски мост”, али се нико није одазвао, управо је констатовао Б92.

Спремност да се следи пример дародаваца из Америке не осећа се, запажа „Гардијан”, ни код њених најдоследнијих савезника, Британаца. Са Форбсове листе најбогатијих, 10 одсто Американаца је већ ушло у „Обавезу давања”, док би само један од 40 Британаца могао, по досадашњем учинку, да се уврсти у тај „строј”.

„Време је да организујемо широки покрет отпора влади (у Лондону) и одбацимо њен идеолошки вандализам који антикризним мерама шест пута теже погађа најсиромашније него најбогатије”, кличе бивши високи функционер и припадник левог крила сада опозиционих лабуриста на „Острвима” Тони Бен. Па позива на „коренити захват” којим би се демонстрирао одлучан отпор какав испољавају „синдикати и социјални покрети у Грчкој и другим европским земљама”.

Окупљања запостављених нису, у новије време, доводила до суштинске промене владајућих курсева. Актуелна новост се крије у загонетки: може ли ширу прерасподелу среће и несреће да произведе збијање редова презадовољних самим собом, а тим више незадовољних општим стањем…