(Ne)zabavni poredak

Hteo bih da razgovaram s najstarijim (glavnim) u kući, kaže došljak. Domaćin mu usliši želju, pokaza mu svoje unuče i reče: „On je najstariji u našoj porodici, mazimo ga i pazimo, svaki njegov prohtev je za nas zakon.”

U staroj šali opstaje poslovična polovina zbilje. „Najstariji” često „podetinje”, svedoče hroničari, aludirajući na političke kontraevolucije, u kojima nosioci starešinskih titula ispoljavaju nedoraslost obavezama i kao klinci insistiraju na svojim ćefovima.

Takvim nezrelostima pripisuju se mnogi savremeni događaji ili događaji bliske istorije, za koje slutimo da bi bili komični da nisu tragični. Slatko bismo se smejali da nisu zagorčale zbilju pričama: da je najveći rat današnjice poveden pod „pogrešnom pretpostavkom” o skladištima oružja za masovno uništavanje, da su se magovi računica „zabrojali” toliko da svet više nije siguran ni u verodostojnost tablice množenja, da pojedini lideri tvrde da mogu da služe za uzor drugima dok ostali u njima vide primer koji nikako ne treba slediti, da u odudaranju od okoline neki političari nalaze „potvrdu da smo mi u pravu”, da nadležni uveravaju kako je privredni oporavak počeo ali da ga građani još neće osetiti, da direktori dobijaju bonuse i kad im firma bankrotira, da antikrizne mere brže pomažu njenim moćnim vinovnicima nego nevinim stradalnicima…

„Detinjarije” na visokom nivou nisu nova pojava, ne samo zato što su se, mestimično, maloletni dinastijski naslednici igrali na prestolu. Dovoljno je setiti se zapisa da je starorimski imperator Kaligula svog konja proglasio za senatora.

„Upamtite da predsednik uvek ima oko šest godina”, prijateljski je, pre jednog veka, britanski diplomata Sesil Spring-Rajs dobacio američkom predsedniku Teodoru Ruzveltu. Valjda je hteo da mu šaljivo predoči da ni najviša dužnost nije imuna na povremene „detinjarije”.

Nadovezujući se na tu anegdotu, ironičar Dejna Milibenk u „Vašington postu” ocrtava šefa Bele kuće Baraka Obamu kao pripravnika za tinejdžerski status, kao lidera koji ima 12 leta. To jest: da prilično praktikuje „dečačka opuštanja”. Po evidentičaru televizije Si-Bi-Es, Obama je u Beloj kući dosad priredio 45 sportskih događaja, šest puta više nego svojih konferencija za štampu.

Ali, u predigri novembarskih izbora za američki parlament, među opozicionim političarima su primećene „detinjarije” kojima bi pozavideo i Tvenov Tom Sojer. Kandidatkinja u Konektikatu se predstavlja takoreći kao anarhista iako je bogata konzervativka, a njen ideološki kolega u Arizoni obećava da će tražiti da svi kongresmeni stanuju u kasarnama…

Ovim povodom, komentator „Posta” Ričard Koen upozorava da se „nekada pretpostavljalo da američki senator razume i spoljnu politiku, da je prosvećena osoba… a da danas imamo političare koji se u vladavinu razumeju manje nego deca”. I što je još gore, dodaje, uspostavljaju se širi kriterijumi po kojima je „bolje znati manje (ili se bar tako prikazivati) nego više (jer to može da bude dosadno publici)”.

U takvim „modernizacijama”, i na prostorima izvan Amerike, posmatrači naziru obrise poredaka koji – slično razgaljivanju malešne unučadi i vremešnih predaka – forsiraju razonodu, i to kao jedan od ključnih faktora homogenizacije raštimovanih društava. Ova alternativa je poduže usavršavana i posle izjalovljenih „jurki” ka „komunizmu na horizontu”.

Pre 13 godina je Vilijam Faf u „Internešenel herald tribjunu” ukazao da se začela nova vrsta „zabavnog ustrojstva” (znatno razvijenijeg od klasičnog sistema „hleba i igara”) u kome ne samo vlasti nego i mediji stvaraju „paralelni poredak”, opozicioni natmurenoj realnosti, kao stalni „šou” glamura, spektakla, skandala, afera i niza „golicavosti”.

Nije, naravno, sve njime obuhvaćeno. Ni izbliza, ukazuje američki analitičar Robert Semjuelson. Država je sopstvenim preračunavanjima, ističe on u „Njuzviku”, iz „zabave” izuzela američku većinu – roditelje.

Obrazlaže da je, u porodičnom premeravanju, opšti budžet izrazito neusklađen: velikodušniji je prema dekama i bakama nego prema unucima, što znači i da su roditelji pojačano opterećeniji jer moraju da izdvajaju više i za brigu o starima i za sve skuplji (a nedovoljno dotirani) odgoj mladeži. U takvoj nemilici, potencijalni roditelji će se sve više odricati biološke reprodukcije, dodaje autor i opominje da društvo koje prebrzo stari a presporo se podmlađuje „obeshrabruje i investitore i inovatore” i druge antikrizne snage.

Svekoliki lideri bi, proizlazi, morali da bar donekle izmene kurseve. Ako ni zbog čega drugog a ono zato što bi bio red da kao „očevi” i „majke” nacije dele sudbinu, koliko god ona ne bila zabavna, većine očeva i majki.