(Не)забавни поредак

Хтео бих да разговарам с најстаријим (главним) у кући, каже дошљак. Домаћин му услиши жељу, показа му своје унуче и рече: „Он је најстарији у нашој породици, мазимо га и пазимо, сваки његов прохтев је за нас закон.”

У старој шали опстаје пословична половина збиље. „Најстарији” често „подетиње”, сведоче хроничари, алудирајући на политичке контраеволуције, у којима носиоци старешинских титула испољавају недораслост обавезама и као клинци инсистирају на својим ћефовима.

Таквим незрелостима приписују се многи савремени догађаји или догађаји блиске историје, за које слутимо да би били комични да нису трагични. Слатко бисмо се смејали да нису загорчале збиљу причама: да је највећи рат данашњице поведен под „погрешном претпоставком” о складиштима оружја за масовно уништавање, да су се магови рачуница „забројали” толико да свет више није сигуран ни у веродостојност таблице множења, да поједини лидери тврде да могу да служе за узор другима док остали у њима виде пример који никако не треба следити, да у одударању од околине неки политичари налазе „потврду да смо ми у праву”, да надлежни уверавају како је привредни опоравак почео али да га грађани још неће осетити, да директори добијају бонусе и кад им фирма банкротира, да антикризне мере брже помажу њеним моћним виновницима него невиним страдалницима…

„Детињарије” на високом нивоу нису нова појава, не само зато што су се, местимично, малолетни династијски наследници играли на престолу. Довољно је сетити се записа да је староримски император Калигула свог коња прогласио за сенатора.

„Упамтите да председник увек има око шест година”, пријатељски је, пре једног века, британски дипломата Сесил Спринг-Рајс добацио америчком председнику Теодору Рузвелту. Ваљда је хтео да му шаљиво предочи да ни највиша дужност није имуна на повремене „детињарије”.

Надовезујући се на ту анегдоту, ироничар Дејна Милибенк у „Вашингтон посту” оцртава шефа Беле куће Барака Обаму као приправника за тинејџерски статус, као лидера који има 12 лета. То јест: да прилично практикује „дечачка опуштања”. По евидентичару телевизије Си-Би-Ес, Обама је у Белој кући досад приредио 45 спортских догађаја, шест пута више него својих конференција за штампу.

Али, у предигри новембарских избора за амерички парламент, међу опозиционим политичарима су примећене „детињарије” којима би позавидео и Твенов Том Сојер. Кандидаткиња у Конектикату се представља такорећи као анархиста иако је богата конзервативка, а њен идеолошки колега у Аризони обећава да ће тражити да сви конгресмени станују у касарнама…

Овим поводом, коментатор „Поста” Ричард Коен упозорава да се „некада претпостављало да амерички сенатор разуме и спољну политику, да је просвећена особа… а да данас имамо политичаре који се у владавину разумеју мање него деца”. И што је још горе, додаје, успостављају се шири критеријуми по којима је „боље знати мање (или се бар тако приказивати) него више (јер то може да буде досадно публици)”.

У таквим „модернизацијама”, и на просторима изван Америке, посматрачи назиру обрисе поредака који – слично разгаљивању малешне унучади и времешних предака – форсирају разоноду, и то као један од кључних фактора хомогенизације раштимованих друштава. Ова алтернатива је подуже усавршавана и после изјаловљених „јурки” ка „комунизму на хоризонту”.

Пре 13 година је Вилијам Фаф у „Интернешенел хералд трибјуну” указао да се зачела нова врста „забавног устројства” (знатно развијенијег од класичног система „хлеба и игара”) у коме не само власти него и медији стварају „паралелни поредак”, опозициони натмуреној реалности, као стални „шоу” гламура, спектакла, скандала, афера и низа „голицавости”.

Није, наравно, све њиме обухваћено. Ни изблиза, указује амерички аналитичар Роберт Семјуелсон. Држава је сопственим прерачунавањима, истиче он у „Њузвику”, из „забаве” изузела америчку већину – родитеље.

Образлаже да је, у породичном премеравању, општи буџет изразито неусклађен: великодушнији је према декама и бакама него према унуцима, што значи и да су родитељи појачано оптерећенији јер морају да издвајају више и за бригу о старима и за све скупљи (а недовољно дотирани) одгој младежи. У таквој немилици, потенцијални родитељи ће се све више одрицати биолошке репродукције, додаје аутор и опомиње да друштво које пребрзо стари а преспоро се подмлађује „обесхрабрује и инвеститоре и иноваторе” и друге антикризне снаге.

Свеколики лидери би, произлази, морали да бар донекле измене курсеве. Ако ни због чега другог а оно зато што би био ред да као „очеви” и „мајке” нације деле судбину, колико год она не била забавна, већине очева и мајки.