Dame (ni)su same

„Jedna mala dama šeta uvek sama, ko je to, šta je to” – pitalica je iz davnog ovdašnjeg šlagera, koja je u Americi dobila savremen odgovor: ona je rušilac najistrajnijeg savremenog poretka – muške prevage u platama. Prema upravo objavljenoj studiji, tamo vrlo mlade žene (od 22 do 30 godina), neudate i bez dece, na poslu zarađuju više od vršnjaka „jačeg pola”.

Prihodi su im, u proseku, bili veći bar za osam procenata u 363 od 366 ispitanih moćnih gradskih područja – saopštili su istraživači njujorške firme „Rič advajzers”. Prevrat se objašnjava, uz ostalo, činjenicom da one sada i češće i uspešnije stiču solidno obrazovanje, što ne sprečava gubitnike u „nadmetanju polova” da zavape da je borba za uravnoteženost dovela do nove neuravnoteženosti , ali ovaj tekst ne raspolaže ni prostorom ni potpisnikovom potkrepljenošću, za upuštanja u tako dalekosežna vaganja.

Usuđujem se, ipak, da primetim da pomenute mlade dame nisu usamljene onoliko koliko njihove statusne odrednice sugerišu. Deo su, čini mi se, znatno širih premeravanja u potrazi za najpodesnijom dozom uravnoteženosti koja ne osporava neprikosnovenost različitosti.

Pozivam se na sijaset analiza koje ističu da su socijalni i intimni (ne)skladi bitna odrednica stanja u kome smo, nacionalno i internacionalno. Među njima i na dva nalaza u „Njujork tajmsu”. Ukratko i pojednostavljeno: bivši ministar za rad Robert Rajh i uvodnik uticajnog dnevnika sugerišu da su ogromne razlike u primanjima između šefova i potčinjenih – kontraproduktivne.

Prvi tekst podseća na višedecenijsko proučavanje po kome je, pre četiri decenije, jedan postotak najbogatijih Amerikanaca raspolagao s devet procenata nacionalnih prihoda, da bi se u međuvremenu taj postotak povećao dva i po puta – na 23,5 odsto. Dok je prosečna prinadležnost radnika praktično (uračunavajući efekte inflacije) danas manja nego pre 30 godina.

Autor predočava, takođe, da su slične neuravnoteženosti prethodile, pre nešto više od 80 godina, Velikoj depresiji. Iz nje se izašlo tek povećanim zapošljavanjem (i za potrebe Drugog svetskog rata) i širenjem prostora za napredovanjem srednje klase. Naravoučenije: istinski privredni oporavak proističe iz masovnosti učešća u deobi prosperiteta. Dakle – ako se bar poveća zaposlenost (a ne nezaposlenost, kao sada).

Ističe se, takođe, da je potrebno usklađivanje proizvodne i potrošačke moći, pri čemu je sada prva znatno veća od druge, uz ostalo i zbog postojećih preteranih neusklađenosti. Uzak krug najobogaćenijih, po tom registru, manje troši od sunarodničke mase a istovremeno više ulaže u spoljne „poreske rajeve” i države koje svojom jevtinijom radnom snagom donose veći profit stranim investitorima.

Uvodnik njujorškog dnevnika poziva na pretragu raskola u kome ukupna godišnja primanja 500 rukovodilaca vodećih kompanija dostižu iznos od po 7,5 miliona dolara dok je prosečni prihod, u istom razdoblju, zaposlenog Amerikanca – 36.000. Osnovna svrha kompanija jeste da obezbedi valjanu isporuku dobara i usluga a ne da favorizuje obogaćivanje malobrojnih – sugeriše dnevnik.

Ne forsira se, pri tom, ujednačavanje suprotno inspirativnosti razlika. Na to ukazuje i internetska verzija londonskog „Ekonomista”, koji nalazi za shodno da se ogradi od mogućnih primedbi da ukazivanjem na potrebu uravnotežavanja naginje „socijalizmu” i da emituje „znake uređivačkog odstupanja od zakona tržišta”. Jer, argumentuje, treba ukazati na rastuće razlike (s većim uticajem onog „ko plati više”) koje osporavaju principe demokratije i sistema zasnovanog na jednakim mogućnostima.

U spoljnoj politici je pristup drugačiji. U njoj nema pozivanja na demokratiju (unutrašnjeg tipa) i jednake mogućnosti. Odlučuje odnos snaga. Pravo jačeg.

Na slabijima je, naravno, da se pozivaju na ravnopravnost i druge principe. Doprinose, tako, mahom riznici svetskih ideala. Pri čemu češće – pogoršavaju sopstveni položaj. U nizu „parničnih” rezolucija (koje ni van sporenja nemaju obavezujuću snagu) Generalne skupštine UN – retkost su one čije su proklamacije nadvladale, načelno nepriznato, pravo jačeg.

Neuspesi nisu, međutim, sasvim različiti od uspeha. Upravo se opet proglašavaju „veliki izgledi” – za okončanje rata u Iraku, koji nije ni trebalo povesti (po ogromnoj većini svetskih i američkih anketa) kao i za okončanje izraelsko-palestinskog spora iako je on, posle šest decenija mirovnih procesa, još simbol nedostižnosti.

Nema razloga ni za ponavljanje izreke „sve se menja da bi ostalo isto”. Ako mlade Amerikanke masovno zarađuju više od mladih Amerikanaca – ni Amerika ni „antiamerika”, ni hladni ni rat među polovima, ne mogu da budu ono na šta su se montirali.

Predstoji – demontaža, nesagledivih razmera. Pod pritiskom raznih drama, ali i dama, koje deluju usamljeno koliko i globalno…