Košarka bez mina

Jedan bivši predsednik Košarkaškog saveza Srbije rekao mi je ne tako davno da su svi naši selektori od 2002. do 2006. bili – minirani! Nisam uspeo da saznam ko je minirao Vujoševića, Obradovića i Šakotu, ali znam da je mislio na neke klubove i menadžere. Navodno, svi se bore za svoje „kvote” u nacionalnim selekcijama, jer kad imaš igrača pod državnom zastavom možeš bolje da ga prodaš… Pa kad tvog košarkaša ne pozovu u kadetski tim onda ti, tako je kažu bilo, možeš da opozoveš svog seniora. Ne direktno već kroz drugarski savet da bi mu bilo bolje da preskoči neki šampionat da se ne bi, ne daj bože, povredio i tako rizikovao vredan ugovor… Ruku na srce, davno su prošla vremena kad se za reprezentaciju igralo i s jednom nogom…

Zašto pominjemo ovo sada, kad smo četvrti na svetu, što je, bez sumnje uspeh? Da bismo pokazali kako je gotovo preko noći došlo do toga da se za reprezentaciju opet izgara, da ona opet igra moderno, da je opet među najboljima. Jer još su sveže uspomene na krahove od 2003. do 2007. godine, kada je Zoran Slavnić smelo seo na klupu od koje su svi bežali ko đavo od krsta, bez prave podrške Košarkaškog saveza koji se sakrio iza njegovog imena.

A onda je počasni predsednik KSS-a Bora Stanković pozvao Dušana Ivkovića i rekao mu: „Moraš da se vratiš na mesto selektora, jer ovako više ne ide”. I tako je Ivković prekršio svoje pravilo da se nipošto ne vraća na stari posao, ispraćen brigom prijatelja „šta će mu takav rizik pod stare dane” i nadom neprijatelja da će i on ostaviti kosti na „minskom polju”. Morao je da počne iz ambisa, od kvalifikacija za „Evrobasket 2009” s obećanjem da ćemo da se plasiramo na Olimpijske igre u Londonu 2012. i tamo biti ozbiljni kandidati za medalju. I priznao je da je srebrno odličje lane u Poljskoj bilo „preuranjeno”, jer je zadatak bila samo viza (7. mesto) za Mundobasket u Turskoj. Dogodine u Litvaniji medalja će biti obaveza, a sve ispod petog mesta (poslednje koje bi trebalo da garantuje učešće na igrama) bio bi neuspeh.

Da se vratimo na „miniranje” i kako je na to Ivković imun. Jednostavno, njegov autoritet je toliko veliki da niko ne sme ni da pomisli da mu se meša u posao a kamoli da to radi. Dalje, on zna sve o košarci, ali i o onima koji vuku konce u našoj košarci. Njegovim povratkom prestalo je vreme „demokratije” i prebacivanja odgovornosti na druge, jer je sve vitalne obaveze preuzeo na sebe. Neki članovi Upravnog odbora su mu zamerili na tome što se ponaša kao predsednik saveza, mada tu greše i oni i on: jer da oni rade svoj posao kako treba ne bi mogao on tu da se meša, a on – jer je u jednom trenutku zaista počeo da vodi politiku saveza.

Dakle, Ivković je uspeo da dokaže dve stvari – da naša košarka i dalje vredi i da nam je savez pun slabosti, jer da nije tako ne bi selektor iz svog džepa finansirao sva svoja službena putovanja u poslednjih godinu dana obilazeći kandidate za državni tim. Ako privuče još nekog sponzora možda se skupi i za njegovu platu i za premije igračima…