Zelenašenje

Narodna banka Srbije obnarodovala je podatak da je više od trideset naših banaka, čiji bi broj trebalo da svedoči o izuzetno oštroj tržišnoj utakmici na skučenom tržištu kakvo je naše, zabeležilo u prvom polugođu rast profita od 76 odsto. Pri tome je bilo i banaka koje su iskazale i gubitke. To će reći da je profit kod uspešnih bio i impresivniji od proseka.

Da ne bude zabune, valja odmah reći da takav rezultat nije neka naša specifičnost. U mnogim zemljama, kako izveštavaju mediji, pojedine banke su postigle, posle lanjskih gubitaka, i više profitne stope nego što je naša. Reklo bi se da je bankama uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, padu prometa i zaposlenosti – ipak krenulo.

Nigde u svetu, pa ni kod nas, banke nisu dobrotvorna društva, već specijalizovane prodavnice, uglavnom tuđeg, novca čiji je osnovni cilj da ti „pozajme kišobran po sunčanom danu, a onda ga traže nazad kada lije kiša”. I, naravno, da na tome – dobro zarade. Profit je pokretač i cilj njihovog posla.

Sa te, reklo bi se, načelne strane – nema nikakvih problema. To je tako i drugačije ne može da bude, ali samo dotle dok se ne pređe neka fina granica u kojoj cena pozajmljenog novca i usluga, koje banke usput naplaćuju, ne pređe neke tržišne, uobičajene granice i ne odu u sferu zelenašenja.

To se, nažalost, sve učestalije dešava na našem bankarskom tržištu gde kaznene kamate kod pojedinih banaka na ulazak u nedozvoljeni minus idu i preko 90 procenata godišnje. Nema banke koja vam neće „izaći” u susret i odobriti kredit u visini jedne ili tromesečne plate za dozvoljeni – „zeleni” minus. Ni cena tog zajma nije mala, ali za nedopušten, „crveni” minus „uši otpadaju”, što bi se u žargonu reklo.

Mnogi će reći da to tako i treba. Svako mora da vodi računa o tome kako se i pod kojim uslovima zadužuje i da troši samo ono što ima. Sve preko toga – mora da se plati. Makar i papreno.

Nameće se, međutim, pitanje – zbog čega banke, ipak, dozvoljavaju svojim klijentima da uđu u „crveno”, a kada se oni polakome, i to urade, ona ih tako žestoko lupi po džepu da se to svodi na pravu odmazdu. Zašto, jednostavno, sistemski ne isključe takvu mogućnost. Nemaš para na računu, istrošio si dopušteni minus, nema sile da odeš u „crveni”. Transakcija – odbijena. Tačka – kraj.

Čini se, ipak, da one prećutno odobravaju i takve finansijski pogubne „izlete” neopreznih klijenata, jer da nije tako – ne bi ni zelenaške kamate bilo. Ta činjenica nikako ne može banke da odbrani makar od moralne, ako ne i ekonomske odgovornosti. One svojim nečinjenjem omogućavaju ljudima u nevolji ili obesnom trošenju, svejedno, da zapadaju u sve dublje dužničko blato i da ih za to – „oderu”.

Guverner NBS Dejan Šoškić, na pitanje da li centralna banka ima nameru da donese neki propis protiv zelenašenja, odgovori da će NBS pratiti situaciju na tržištu i pravovremeno reagovati, ali da se za svaku nepravilnost možemo javiti Centru NBS za zaštitu potrošača.

Ko ovo razume znaće šta mu valja raditi. Naravno – i banke.