Trpeze iznenađenja

Gajdaši su zasvirali svečani takt. Raspričani elitni gosti su zaćutali, sluteći neko važno saopštenje, kakvo dolikuje okupljenima na konferenciji u Halifaksu o međunarodnoj bezbednosti. Ali, umarširalo je mnoštvo kelnera uzdignutih ovala s kojih su „vrebali” –skuvani jastozi.

Više od 300 zvanica u velikoj sali Kanadskog muzeja imigracije osladilo se tim delikatesom. Iako je najavljena gala večera, malo ko je pretpostavljao da će tolikoj masi biti poslužen po veliki, crveni, mesnati rak koga, zbog visoke cene, retko ko sebi može da priušti.

Neki od gostiju su, ipak, možda smatrali i da su, svojim ponašanjem, zaslužili da budu vrhunski počašćeni. Na primer: predstavnici Izraela i Palestine, koji su pristali da –u aranžmanu nemačkog Maršalovog fonda Amerike i kanadske vlade –budu za istim stolom, iako takvu bliskost izvrdavaju na njihovom, bliskoistočnom, terenu.

Užitak je ipak bio nedostižan za grupu senatora SAD. Zbog jake oluje nisu aterirali u Halifaks, pretprošlog petka, mada su čak dva puta pokušavali,iako im je na čelu bio poraženi kandidat na prošlim predsedničkim izborima Džon Mekejn kome jedan let umalo nije okončao život: u Vijetnamskom ratu, kad mu je oboren vojni avion, posle čega je tamo više od pet godina bio ratni zarobljenik…

Zažalili su, verovatno, što su zakasnili za jastoge, ali po dolasku nisu propustili da istaknu važnost –strateške trpeze. Bela kuća treba da drži „sve opcije na stolu”, uključujući i primenu sile kojom bi se ta zemlja sprečila da dođe u posed nuklearnog oružja –napomenuo je Mekejnov kolega Lindzi Grejam na plenumu Halifaškog foruma.

S njim se otvoreno nisu složili neki od učesnika (među kojima nije bilo Rusa i Kineza), od kojih je jedan, mislim iz Azije, kazao da se „ne može sesti za sto samo zato što su postavljeni tanjiri, kad još nisu ni pribavljeni sastojci od kojih se pravi jelo”. Tojest,da nije preporučljivo stupati u akciju kad se ne nazire šta sve može da vas snađe (što se kao velika neprilika ispostavilo na glavnim savremenim poprištima).

Strateške trpeze, za razliku od pomenutog serviranja jastoga, mahom obiluju neprijatnim iznenađenjima. Šta god da neko naruči, odgovara mu se, kao u restoranu bez renomea i u nepripremljenom domaćinstvu, da toga nema, da može da mu se servira nešto drugo, u najboljem slučaju slično, ali uvek –prilično različito od ukusa na koji se „oštrio”.

Devet puta udavana glumačka veteranka Zaza Gabor je recept za osvajanje suprotnog pola sažela krilaticom: „Nahrani životinju”. Ono što je njoj uspevalo, ne uspeva državnicima.

Ko s kim, kako, čimei čemu i dokle –ispostavlja se kao globalna egzistencijalna zagonetka. Ni seulski samit Grupe 20, najrazvijenijih i zemalja u uzletu,nije ponudio uverljivu odgonetku za rebus ekonomskih teturanja.

Jedan od glavnih razloga za tumaranja vidim u činjenici da se mnogi teško prilagođavaju okolnostima u kojima više ne važi pravilo da je „spoljna politika samo nastavak unutrašnjeg kursa”. Svet se ispostavio kao sudbonosni faktor –rekordno nezavisan od pojedinačnih prohteva, pa i računica, iako nema naredbodavnu moć, niti moć da sebe celovito legitimiše.

Kao da nijedna bitna, naročito ako je opasna, stvar nije u okvirima nacionalne suverenosti. Granice ne zaustavljaju ni terorizam, ni trgovinu belim robljem, ni „pranje prljavog novca”, ni širenje oružja za masovno uništavanje, ni finansijske krahove, ni klimatske lomove, ni organizovani kriminal, ni energetsku zavisnost, ni korupciju, ni internetske olake intimizacije i krađe identiteta, ni kineski uspon sa jevtinom radnom snagom, ni marketinška nacionalna i internacionalna zaluđivanja.

Prostor za pojedinačno odlučivanje, uprkos rekordnoj komunikativnosti ili baš zbog nje, izgleda suženiji više nego ikad. Suverenitet je, i mimo Kosova, postao sporna kategorija. Niko sam, pa ni jedina supersila, ne može da izađe na kraj (kao što ni građani ne mogu da sastave kraj s krajem) s navedenim bezgraničnostima.

Svet se svima, globalno, ispostavlja kao novi faktor odlučivanja. Neizabran a poželjan da nas odabere. Neovlašćen a nadležan. Nedefinisan a moćan toliko da svakog redefiniše.

S takvim ekscentrikom nismo dosad imali posla. Forum u Halifaksu nije ponudio recept za njegovo dovođenje u red, niti je to mogao, uprkos jastozima i strateškim afrodizijacima.

Ukazao je, međutim, da se došlo do delikatnog trenutka: isključivanja isključivosti. Dakle,do faze kad ne pomažu proživljenosti, kad su neophodni nove umešnosti za preživljavanje.

Po prvi put u istoriji, suočavamo se sa onom čemu smo težili,objedinjavanju sveta. Tu nas čeka još jedno serviranje „iznenađenje”: da su veće šanse onih koji se usklađuju s drugima, nego onih –od Balkana do Amerike i Kine –koji umišljaju da su uzor za ostale…