Трпезе изненађења

Гајдаши су засвирали свечани такт. Распричани елитни гости су заћутали, слутећи неко важно саопштење, какво доликује окупљенима на конференцији у Халифаксу о међународној безбедности. Али, умарширало је мноштво келнера уздигнутих овала с којих су „вребали” –скувани јастози.

Више од 300 званица у великој сали Канадског музеја имиграције осладило се тим деликатесом. Иако је најављена гала вечера, мало ко је претпостављао да ће толикој маси бити послужен по велики, црвени, меснати рак кога, због високе цене, ретко ко себи може да приушти.

Неки од гостију су, ипак, можда сматрали и да су, својим понашањем, заслужили да буду врхунски почашћени. На пример: представници Израела и Палестине, који су пристали да –у аранжману немачког Маршаловог фонда Америке и канадске владе –буду за истим столом, иако такву блискост изврдавају на њиховом, блискоисточном, терену.

Ужитак је ипак био недостижан за групу сенатора САД. Због јаке олује нису атерирали у Халифакс, претпрошлог петка, мада су чак два пута покушавали,иако им је на челу био поражени кандидат на прошлим председничким изборима Џон Мекејн коме један лет умало није окончао живот: у Вијетнамском рату, кад му је оборен војни авион, после чега је тамо више од пет година био ратни заробљеник…

Зажалили су, вероватно, што су закаснили за јастоге, али по доласку нису пропустили да истакну важност –стратешке трпезе. Бела кућа треба да држи „све опције на столу”, укључујући и примену силе којом би се та земља спречила да дође у посед нуклеарног оружја –напоменуо је Мекејнов колега Линдзи Грејам на пленуму Халифашког форума.

С њим се отворено нису сложили неки од учесника (међу којима није било Руса и Кинеза), од којих је један, мислим из Азије, казао да се „не може сести за сто само зато што су постављени тањири, кад још нису ни прибављени састојци од којих се прави јело”. Тојест,да није препоручљиво ступати у акцију кад се не назире шта све може да вас снађе (што се као велика неприлика испоставило на главним савременим поприштима).

Стратешке трпезе, за разлику од поменутог сервирања јастога, махом обилују непријатним изненађењима. Шта год да неко наручи, одговара му се, као у ресторану без реномеа и у неприпремљеном домаћинству, да тога нема, да може да му се сервира нешто друго, у најбољем случају слично, али увек –прилично различито од укуса на који се „оштрио”.

Девет пута удавана глумачка ветеранка Заза Габор је рецепт за освајање супротног пола сажела крилатицом: „Нахрани животињу”. Оно што је њој успевало, не успева државницима.

Ко с ким, како, чимеи чему и докле –испоставља се као глобална егзистенцијална загонетка. Ни сеулски самит Групе 20, најразвијенијих и земаља у узлету,није понудио уверљиву одгонетку за ребус економских тетурања.

Један од главних разлога за тумарања видим у чињеници да се многи тешко прилагођавају околностима у којима више не важи правило да је „спољна политика само наставак унутрашњег курса”. Свет се испоставио као судбоносни фактор –рекордно независан од појединачних прохтева, па и рачуница, иако нема наредбодавну моћ, нити моћ да себе целовито легитимише.

Као да ниједна битна, нарочито ако је опасна, ствар није у оквирима националне суверености. Границе не заустављају ни тероризам, ни трговину белим робљем, ни „прање прљавог новца”, ни ширење оружја за масовно уништавање, ни финансијске крахове, ни климатске ломове, ни организовани криминал, ни енергетску зависност, ни корупцију, ни интернетске олаке интимизације и крађе идентитета, ни кинески успон са јевтином радном снагом, ни маркетиншка национална и интернационална залуђивања.

Простор за појединачно одлучивање, упркос рекордној комуникативности или баш због ње, изгледа суженији више него икад. Суверенитет је, и мимо Косова, постао спорна категорија. Нико сам, па ни једина суперсила, не може да изађе на крај (као што ни грађани не могу да саставе крај с крајем) с наведеним безграничностима.

Свет се свима, глобално, испоставља као нови фактор одлучивања. Неизабран а пожељан да нас одабере. Неовлашћен а надлежан. Недефинисан а моћан толико да сваког редефинише.

С таквим ексцентриком нисмо досад имали посла. Форум у Халифаксу није понудио рецепт за његово довођење у ред, нити је то могао, упркос јастозима и стратешким афродизијацима.

Указао је, међутим, да се дошло до деликатног тренутка: искључивања искључивости. Дакле,до фазе кад не помажу проживљености, кад су неопходни нове умешности за преживљавање.

По први пут у историји, суочавамо се са оном чему смо тежили,обједињавању света. Ту нас чека још једно сервирање „изненађење”: да су веће шансе оних који се усклађују с другима, него оних –од Балкана до Америке и Кине –који умишљају да су узор за остале…