Božija bašta

U jednoj nevelikoj zgradi u Salzburgu  stanuje preko stotinu porodica, familija iliti obitelji. Prosto čovek ne može da veruje da u kuću te veličine može da stane toliko “pustog” sveta i da svi, sa manje ili više trzavica ipak nekako sastavljaju onaj dobrokomšijski “kraj sa krajem”.

Ima u toj božijoj bašti svakakvog cveća. Tu su ljudi iz najdubljih krajeva crne Afrike, Arapi sa najrazličitijim dijalektima istoimenog jezika, Kinezi sa juga, Kinezi sa severa, Kinezi ovakvi, Kinezi onakvi, (spomenuh li Japance?), pa onda; Turci, Česi, Poljaci, Slovaci Rumuni, Rusi i Porusi a o balkanskom buketu cveća da i ne govorim.

Ima i onih koje mi nazivamo „švabama“ a koji nikad nisu ni bili u Švabenlandu (jedna pokrajina u Nemačkoj) tj. Austrijanaca – procentualno ipak od značaja ali samo toliko da s pravom mogu reći ono njihovo arogantno: “Red Tajč!” (Rede Deutsch = govori nemački! – imperativ.prim.aut.) kada u svome prisustvu začuju svahili, zulu ili naš jezik.

Kako rekoh – raj na zemlji – stanje kosmopolitizma – idealno za socijalna, politička, psihološka, psihijatrijska, kriminalistička i ostala naučna istraživanja.

E sad...

Takva jedna zgrada, kuća ili objekat…nema ama baš nikakve, ni najmanje šanse za opstanak bez kućepaziteljskog bračnog para (Hausbesorger Ehepaar) koji svojim ispravnim prevodima sa jednog na drugi od ovih silnih jezika poboljšavaju kvalitet življenja svima sudionicima ove priče pa čak i nama koji nismo imali čast da dobijemo stan u ovoj  božijoj bašti.

Naravno da prevodi nekada odstupaju od originalnog jer, niti su njih dvoje profesionalni prevodioci gore spomenutih naroda ili jezika niti bi to u svakoj prilici i bilo od koristi. Jedni govore nemački rukama i nogama, drugi samo rukama a ima i onih koji se uhvate i za peti ekstremitet da bi ispravno dočarali težinu svoje izjave.

Koliko su samo puta pomogli sporazumevanju komšiji sa sedmog sprata koji na svahili dovikuje iz sveg glasa komšiji u prizemlju kroz otvoren prozor. Da nije njih ovaj dolje onog gore nikada ne bi razumio jer on govori zulu sa nemačkim naglaskom kölsch (govori se u Kelnu u Nemačkoj gdje je gore pomenuti donji dobio državljanstvo nakon odobrenja azila) a koji je ovde i za rođene domorodce težak za razumeti. Kućepazitelj gore pomenuti problem rešava na originalan način pokazujući jednom rukom onoga gore a drugom kažiprstom vrteći oko svoje slepoočnice. Na to mu ovaj donji – zulu – zahvalno klimne glavom i zatvori prozor a onaj gornji svakako nije dobro vidio o čemu to kućepazitelj raspravlja a ni da li je to bio kućepazitelj ili neki slučajni prolaznik.

Poseban problem je smeće.

Kako već spomenuh, ljudi sa celog globusa došavši, imaju različite predstave o kvalitetu života, civilizaciji i higijeni. Tako se smeće nalazi po liftovima (ima ih 2 – dva), po hodnicima, ispred zgrade u zgradi ali najmanje se deponuje u za to predviđenim kontejnerima.

Zbog toga su kućepazitelj i -ka poveli akciju pod radnim nazivom

„AKO TE UHVATIM PAMTIĆEŠ TAJ SUSRET DO KRAJA ŽIVOTA“

a koja je prošla veoma uspešno zbog toga što su obadvoje mrge i što su neprevidivi.

Jeste, istina je da je ta akcija bila pomalo ilegalna, zbog razumljivih razloga ali je zato smeće sada uglavnom u kontejnerima. Kažem uglavnom jer se u dva stana nalaze nešto malo veće mrge od njih pa eto to i zato. Inače je sve OK.

Zimi se ti silni ljudi, među kojima je jedan veliki procenat onih koji su u crnoj Africi sneg videli samo na TV-u, pozatvaraju u svoje stanove pa ih niti vidiš niti čuješ. Jedino se po nekad, kada sunce sine, ponovi onaj svahili – zulu dijalog ali to tada traje veoma kratko i obično nedeljom u ranim jutarnjim satima. Valjda ljudi vole kada im komšije spomenu familiju – šta li ?

U proleće pak iz zgrade izmile deca i uz vrisku i opštu galamu počnu da se bave aktuelnim sportovima. Kaže se da se po jutru dan poznaje ali ovde važi da se po jutru jučerašnji TV-program poznaje. Ako je prikazivan 007, sva su deca naoružana. Ako u fudbalu pobedi neki afrički tim onda proradi tam tam jer ta vest mora što pre da se prenese do majke Afrike a kako bi drukčije nego na patriotski način, najstarijim telefonom na svetu.

Sva sreća da austrijski fudbal nije ni na početničkom nivou pa Austrijanci ne bi morali da doživljavaju neprijatnosti od ovih silnih dođoša a ni oni nemaju jake skijaške timove u čemu opet Austrijanci prednjače.

Na taj način su i vuci siti i koze na broju.

Ipak, oko praznika je najveselije. Tada počinje koncert nezapamćenih razmera. Sa sedmog sprata se čuju svahili – bubnjevi a iz prizemlja zulu, negdje oko sredine peva Mitar Mirić a tamo, iz onog zadnjeg prozora na prvom spratu mrnjauče neka Kineskinja neku tužnu mandarinsku. Desna strana se drži austrijskog tradicionalnog bleh orkestra i Radetzki marša a gornji deo slavi tajlandsku novu godinu bacajući petarde kroz prozor.

Kakofonija gigantijskih razmera.

Promatrač kao ja bi mogao da pomisli da je ta zgrada u stvari vežbaonica nekog pozorišta i sinfonijskog orkestra zajedno a da se umetnici svaki ponaosob u svojoj sobi bavi svojim delom programa – istovremeno. Ako tome svemu dodamo još i jednu tursku prodavnicu, klub turskih radnika i aščinicu, koje se jedna do druge nalaze u prizemlju do čuvene Elisabethstrasse, onda je ugođaj kompletan. Sve je tu i ništa nam ne nedostaje.

Ipak, i pored toga što ništa ne fali, ponekad navrati policija u pancirima i sa cukama na čaj u klub i aščinicu. Sto puta ih je vlasnik aščinice molio da mu cuku ne uvode unutra jer onda mora da je detaljno opere pošto gosti neće unutra dok to ne uradi ali ne vredi. Cajci kažu da su im cuke plašljivi pa ne mogu same da ih ostave na policiji. Ovako su kažu svi zadovoljni a i cuke na broju.

Na ćošku kod aščinice koju je njen vlasnik domorodac odavno prodao zbog šarolikog folklora dotične zgrade u kojoj se nalazi, su noći i noći stojeći pred tadašnjim barom “Max und Mauritz” provele dve dame u čije poštenje niko ne sumnja. Heidi i njena Madam. Moj komšija Omer, koji i sam stanuje u gore pomenutom objektu, je uvek govorio da mu njih dve nikako ne smetaju a naročito ne Heidi.

“Dok je Heidi na ćošku sigurni smo da nam niko neće zgradu zapaliti a ni bombu podmetnuti!”

Heidi još uvek stanuje u toj gradi ali u poslednje vreme joj posao ne ide baš najbolje jer ljudi radije gledaju pozadinu nekog policijskog cuke nego njenu. I njen rodni list je zaboravio kada se rodila. Madam je degradirana u Frau te je sa ta dva poteza i sama zgrada ”dobila” na ugledu.

Tako sada dolaze i prolaze dani u ovoj božijoj bašti. Jedni dolaze zahvalni što su našli stan a drugi odlaze isto zahvalni što su našli stan.

U ovoj kući žive samo zahvalni i sretni ljudi.