Mediji u ratu

 „Kako teče kampanja dezinformacija“, upitao je 25. aprila 1999. nemački kancelar Gerhard Šreder Alistera Kembela, savetnika za medije britanskog premijera Tonija Blera. Agresija na Jugoslaviju bila je u punom jeku, a NATO je polako gubio medijski rat.

Dakle, ko je više lagao u tom ratu 1999? Da li su mediji bili sastavni deo ratnog napora sukobljenih strana, da li su mogli ostati „neutralni“? Na Zapadu je već godinama prisutna teza da su mediji u ratu sastavni deo ratnog potencijala države i da se objektivnost u izveštavanju vraća tek po završetku rata.

U ratu 1999. u Beogradu je bilo zapadnih novinara, u Prištini samo njih nekoliko. U Briselu su brifinzima NATO-a prisustvovali i srpski dopisnici. Zapravo, rat 1999. bio je prvi sukob u istoriji sveta kojeg su vodili funkcioneri za štampu, a retorika NATO-a odnela je prevagu nad realnošću. Pošto nisu mogli da budu „pridodati“ jedinicama NATO-a, nisu mogli da idu u borbe, zapadni dopisnici okupljali su se u sedištu NATO-a u Briselu, ili su se nalazili na granicama Srbije sa Makedonijom i Albanijom i odatle izveštavali. Dopisnici sa terena obično ništa i nisu znali, osim onoga što su lično videli, a na granici su eventualno videli samo izbeglice, kolege iz redakcija morale su da ih obaveštavaju o najnovijim zbivanjima pre nego što ih uključe direktno u program „sa lica mesta“. Ili su bili ubeđeni u pravičnost rata i zločine samo Srba, ili su bili „ovčice“ koje su prihvatale samo ono što NATO tvrdi.

S druge strane, Beograd je na Kosovo povremeno odvodio samo one zapadne novinare koji su bili korektni u izveštavanju. Ti novinari su u svojim redakcijama odmah bili optuženi da su se „prodali Srbima“. Pravdali su se da su imali izbor: ili korektni izveštaji, ili nema „ekskluzive“ sa terena.

Vojska je odnela pobedu nad medijima u NATO agresiji na Srbiju. Zapadnim novinarima nije rečeno da je CIA pomagala obuku OVK i pre početka bombardovanja, da je OVK ubijala srpske policajce svesna da će to izazvati reakciju protiv albanskih civila, što bi onda bio razlog koji će izazvati NATO bombardovanje Jugoslavije… NATO je lagao i kada je govorio da nije namerno gađao civilne mete. Tek u junu 1999. general Vesli Klark je novinaru Bi-Bi-Sija Marku Urbanu priznao da su u „trećoj fazi“ rata avioni imali za cilj civilne mete. Laž oko voza u Grdeličkoj klisuri, snimak koji je tri puta ubrzan i „objašnjenje“ NATO-a  „da se voz pojavio na pruzi iznenada“ posebna je priča. Jer, pilot se, eto, iznenadio kada je na pruzi ugledao voz. Trebao je valjda da ga ugleda na putu?

NATO je lagao i oko broja ubijenih Albanaca, prvo je to bio broj od 150.000 ljudi, posle je to spušteno na 10.000. Ni taj broj još nije potvrđen. Ipak, najsramniji događaj za zapadne medije bila je misija američkog Kongresa, koja je u Jugoslaviji boravila 18. i 21. aprila 1999. sa ciljem da utvrdi činjenice. Kongresmeni su zaključili da ne mogu da veruju ni administraciji u Vašingtonu ni medijima.