Kao riba na udici

Šta se zaista dogodilo između 11. i 12. februara 1961. godine, u šumi na periferiji Zagreba, sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem, koji je pobegao iz Beograda u Zagreb, ali nije uspeo da reši nijedan svoj problem, pitali smo Milovana Danojlića i Petra Pajića, neosimboliste, Miljkovićeve prijatelje.

Milovan Danojlić nam kaže: „Krajem zime 1961. boravio sam u Zagrebu gde se i Miljković, nešto ranije, beše nastanio. Pobegao je iz Beograda, od ljubavnih i drugih muka. Nisam mu znao adresu, u Klub književnika sam retko odlazio, bili smo izgubili vezu. Početkom februara, jedne večeri, osetih neodoljivu potrebu da ga vidim. Stanovao sam na periferiji grada. Odjurim, tramvajem, na Trg Republike, u nadi da ću ga tamo, nekako, negde, sresti. Padao je redak sneg, kolporteri su javljali o ubistvu Patrisa Lumumbe, trg je bio zakrčen svetom. Propinjao sam se na prste, u ludoj nadi da ću, u moru glava, uloviti njegov crni šešir. Uzalud”.

Pokunjen, Danojlić se vratio u Studentski grad. Sutradan, rano, otišao je u Literarnu redakciju zagrebačkog radija, koja mu je davala uhljebije. U sobi tišina i utučenost.

– Noćas se ubio Branko Miljković.

Danojliću je prvo prošlo kroz glavu da je Miljković, ponovo, napravio neki skandal, koji se dade ispraviti. Prethodne večeri naslutio je da je Branko u opasnosti, i potrčao je da ga nađe. Nije imao sreće. Dva-tri dana kasnije, otišao je na mesto postradanja, podno Ksaverske šumice. Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke. Povila se za njim i držala ga, kao ribu na udici. Kažu da su ga našli u klečećem položaju, sa šeširom na glavi, onako kako reče u jednoj pesmi: „Dok oholi stoje/ Mudraci kleče/ Pred tajnom koju niko ne razume”.

– Sreo sam ga jednom i u snu, ispred samoposluge na Dušanovcu. Lica zemljastosivog, pogružen. „Branko, pa ti si živ”? „Jesam, ali nemoj nikom reći. Krijem se”. Pola je veka, kako se krije, u našim srcima – priča Danojlić.

Svi pesnici umiru mladi. Oni koji prežive mladost, pričaju kako je bilo. – I evo gde se, ovog leta, susrećemo u kolekciji „Slovenski arhipelag” izdavačke kuće „L’Age d’Homme”, gde su nam, na francuskom, objavljene zbirke izabranih pesama. Njegova se zove „Pohvala vatri”, moja „Samo svetlost”. Njega je prevela Zorica Terzić, mene Vesna Bernard (ćerka pesnika Đuze Radovića). Ko bi se, sem lepšeg i osećajnijeg pola, danas uopšte bavio poezijom? I dobro nam je, u slovenskom ostrvlju, kao onda, one noći, u ulici Đorđa Kratovca: kroz tišinu i pomrčinu dobacujemo jedan drugom poneku reč na jeziku njemu dragog Malarmea – kaže Milovan Danojlić.

Petar Pajić misli da smo i dalje bez odgovora na pitanje postavljeno pre pedeset godina. Njegovo sećanje je sveže, sa puno detalja: „Bilo je sivo februarsko popodne, bez snega. Sa grupom mladih pesnika vraćao sam se sa Kalemegdana. U Knez Mihailovoj sreli smo pesnika Aleksandra Sekulića koji nas je upitao da li smo čuli šta se desilo u Zagrebu?

– Ubio se Branko Miljković – rekao je.

Vest je zazvučala koliko strašno toliko i neverovatno. Činilo im se da nije imao razloga da to učini. Upravo u to vreme meteorski je sticao pesničku slavu i priznanja. Kritika ga je, bez obzira na mladost, već svrstala u sam vrh srpske poezije. Malo pre toga, dobio je jednu od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarsku. Počeo je da vodi računa i o svom oblačenju: mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, prsluku višnjeve boje, saleptir-mašnom, šeširom velikog oboda. Od studenta boema – postao je gospodin.

Tada su govorili, seća se Pajić: „Ode Branko u diplomatiju”, „Ode Branko u ambasadore”! U to ih je uveravalo i njegovo poznavanje stranih jezika, kao i zavidna opšta kultura, mada u to vreme to nije bilo uslov. Međutim, on je potražio zaposlenje na drugoj strani: konkurisao je u Radio Zagrebu, Radio Sarajevu i Radio Podgorici. U sve tri redakcije vrata su mu se širom otvorila. Izabrao je Radio Zagreb.

Pitamo Pajića zašto je Miljković napustio Beograd?

– Da li se razlog krije u onome što se najčešće spominje – u ljubavnim jadima osetljivog mladića, ili u, nama nedovoljno poznatim, nesporazumima i konfliktima koji uvek podzemno struje u svetu politike, duhovnosti, umetnosti? Zagonetka njegovog tragičnog kraja vrlo brzo po dolasku u Zagreb za mene ostaje i dalje nerešiva, od onog sivog februarskog popodneva daleke 1961. godine, pa sve do danas: da li se Branko Miljković stvarno ubio zbog nesrećne ljubavi? To zvuči dirljivo i romantično. Ili se, možda, nešto strašno desilo u mračnoj kafani u kojoj je poslednji put viđen, na periferiji Zagreba, u čijem dimu sede sumnjivi tipovi? To ne bi išlo u prilog bratstvu i jedinstvu koje smo negovali. I za prvu i za drugu verziju postoje činjenice kao dokazi – smatra Pajić.

Za prvu – najviše u Brankovoj poeziji, njegovoj radoznalosti da vidi noć sa druge strane meseca, noć višanja, njegovoj čežnji za neporočnom ljubavi, njegovoj slabosti pred rečima kad prejaka reč ubija. Za drugu – njegova ljubav prema životu, ali i ono drvce, tanko kao čovečija ruka, ispod čije je grančice klečao obešen Branko Miljković. Možda za ovu drugu verziju prerane smrti jednog od najvećih srpskih pesnika treba uzeti i rečenicu njegove majke Marije koja je, kad su otišli da izjave saučešće, rekla: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio”.

Podsećamo da je i Tanasije Mladenović smatrao, a nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.