Lisica u kokošinjcu

Svaka čast Ivici Dačiću što je rekao da je podela Kosova „jedino realno rešenje“, ali ostaje mi da žalim što je lider socijalista to rekao posle privatnih splavovskih konsultacija s Vukom Jeremićem i što nije bio u nekoj mnogo ranijoj koaliciji.

Mnogi srpski licemeri potajno se uspavljuju Dačićevim rečima o „razgraničenju“, od kojih se ograđuju nazivajući ih bajkom, ali to je njihov problem: nisu imali hrabrosti da ideju podele lansiraju u vreme kada je takvo rešenje možda i imalo neku šansu.

Sada je to zaista bajka. Ako je Dačiću moguće pripisati zakasneli realizam, onda ove druge treba nazvati mesečarima – promašenim političarima – koji su maksimalističkim zahtevima da Srbija sačuva „svaki pedalj“ svoje teritorije doveli do toga da je izgubila i ono što je mogla da sačuva.

Podela je opcija koja zaista odslikava realnost Kosova, ali ta ideja ne može da prođe sa adrese onih koji su godinama tvrdoglavo negirali realnost. Čak i danas, srpski pobornici podele spremni su da uvaže činjenicu da je Kosovo de fakto izgubljeno 1999, ali ne i činjenicu da je i Srbija podeljena iste te godine.

No, ne bih sada o onoj čuvenoj da „Srbi nikada ne propuste šansu da propuste šansu“.

Odavno je trebalo da bude jasno da rešenje pobednik-pobednik, u kome bi se tako osećale obe strane, nije ni teoretski moguće. Formula pobednik-gubitnik takođe ne nudi rešenje jer bi se kad-tad umnožile frustracije na strani gubitnika, ko god on bio.

Smatrao sam, i svojevremeno pisao, da magičnu formulu treba tražiti u varijanti gubitnik-gubitnik. Obe strane bi na neki način bile ravnopravne u osećaju gubitka – što bi im omogućilo da se diče onim što su dobili.

Podela je upravo to rešenje. To je racionalna, na neki način čak i pravedna solucija po formuli 15:15. Srbija gubi oko 15 odsto svoje teritorije, Kosovo gubi isti postotak podelom, razgraničenjem, zovite to kako hoćete.

Problem je što naši političari nemaju osećaj za vreme. U nedostatku vizije, smisla za realnu procenu situacije ili hrabrosti, prepuštali su se sanjarenju o nebeskoj pravdi ne primećujući da vreme odmiče, a s vremenom i razne prilike.

Ideja podele nije nova. Povlači se po kuloarima SANU duže od dve decenije. Lansirao je „otac nacije“ Dobrica Ćosić, tvrdeći da su Amerikanci bili spremni da Srbima prepuste trećinu južne provincije.

Kao moguće rešenje podelu je pominjao i Zoran Đinđić, ali javna debata u Srbiji nikada nije otvorena iako je za pretpostaviti da je narod realniji od svojih političara i da bi se pomirio s gubitkom pod uslovom da nešto dobije.

Onda je došlo vreme epskog zaklinjanja u „svaki sveti pedalj“ srpske teritorije Jerusalima, podsećanje na Lazara i Brankoviće, pozivanje na nebesku i druge vrste kosmičkih pravdi, pisanje ustavne preambule i vladine platforme, izglasavanje skupštinskih deklaracija.

Srpski političari su u svom patriotskom zanosu koji im je zaklonio sve vidike i zatvorio sve prilike sami sebi toliko vezali ruke da je reaktiviranje podele delovalo kao krunska izdaja.

Ipak, ideja podele polako se ponovo useljavala u kabinete mada niko nije imao hrabrosti da je odatle pusti u javnost. Makar kao probni balon.

Vreme, kategorija na koju oni koji se nazivaju ovdašnjom političkom elitom gledaju kao da su sedma inkarnacija budista, neumitno je proticalo.

Čekalo se, tvrde neki, da ideju lansiraju Rusi, ali oni su gledali svoja posla. Lepo je Vladimir Putin rekao da ne želi da bude veći Srbin od Srba. Moskva se držala stava da je prihvatljivo svako rešenje s kojim se slože obe strane, mada je na pregovorima Beograda i Prištine u Beču 2007. ruski posrednik podelu nazvao „fantastičnim scenarijem“.

Kada je ovog 11. marta otvoren novi „dijalog“ – da budem politički korektan – između Beograda i Prištine, međunarodnoj zajednici je laknulo, ali odmah su se pojavile razne teorije. Od očuvanja statusa kvo do modela „dve Nemačke“ po kome Beograd ne bi priznao Kosovo a Priština ne bi mogla da uđe u UN.

Onda je, poput lisice koja je uletela u kokošinjac, uoči četvrte runde dijaloga Dačić ubacio „razgraničenje“ koje je pokazalo koliko je pitanje statusa osetljivo, čak i među saveznicima Prištine koji poriču da takvo pitanje danas uopšte postoji.

Dačićeva reč delovala je kao detonator. Srpska vlada ogradila se od ličnog stava svog potpredsednika a njeni zvaničnici upozorili su da bi podela značila egzodus 70.000 Srba južno od Ibra.

Podela je loša, kaže državni sekretar Oliver Ivanović, jer u tom slučaju Albanci ni bi više imali nijedan razlog da „primenjuju ono što smo mi odbacili, a što u svakom slučaju nije tako loše – Ahtisarijev plan, makar u njegovom tehničkom delu“.

Eto gde smo mi. Ispada da plan prokaženog Finca i „nije tako loš“. Zašto tada Beograd nije pokušao sa idejom podele? Znam zašto, ali ne bih da uznemiravam usnule sove Voje Koštunice i uviđavnog Borisa Tadića koji mu je kohabitaciono povlađivao.

DSS i Nova Srbija nemaju sada nikakvog prava da kritikuju. Ako smo propustili da nešto dobijemo, a jesmo, onda to pre svega njima treba zahvaliti. O „američkoj podvali“ o kojoj govore radikali nemam nameru da trošim reči.

Vašington je jasan: pitanja teritorijalnog integriteta i statusa Kosova nisu i neće biti tema ikakvih razgovora.

Kosovski Albanci su zdušno protiv. Oni su teritoriju uknjižili kao svoju i ništa drugo im ne odgovara. Uzvikuju „nikad“ odvajanju severa po istoj matrici po kojoj Beograd kliče „nikad“ nezavisnosti Kosova.

Dodatni problem s podelom je to što bi takvo rešenje danas imalo ozbiljnije posledice po Srbiju i region nego što je to bio slučaj ranije.

Oni u Prištini koji bi i prihvatili ideju podrazumevaju da podela znači razmenu teritorija: ja tebi sever Kosova, ti meni Preševsku dolinu. Ima li Beograd ponudu?

Šta bi bilo s Makedonijom? Šta sa Sandžakom? Šta s Bosnom?

„Sve opcije su otvorene za diskusiju“, hrabre se naši pregovarači, ali verujem da od podele kao formalnog rešenja nema ništa. Neformalno je već deo druga priča koja zahteva kratak osvrt na nedavnu prošlost.

Kosovski Albanci su, ne zaboravimo, davno definisali nezavisnost kao svoj strateški cilj ka kome su solidarno napredovali. Kupovali imanja. Plašili. Srbiju i njen celokupni sistem su disciplinovano ignorisali. Koristili sve taktike i nisu žalili novac kako bi lobirali po svetu i sticali saveznike.

Na kraju su marta 2008. proglasili nezavisnost koju danas priznaje 75 zemalja.

Srbija nije imala ni viziju ni program. Nije investirala da bi sunarodnike zadržala na Kosovu, da bi ih odbranila od straha i odvratila od prodaje imanja.

Beograd je svoje lojaliste na Kosovu bogato nagrađivao položajima i novcem prepuštajući ostale svojoj sudbini. Srbi na Kosovu su se podelili, ne samo zahvaljujući reci Ibar.

Potom je Miloševićeva politika „malo morgen“ očekivano prizvala kataklizmu.

Pošto su srpski političari i dalje taoci svoje retorike, a još više predizbornih strahova, jasno mi je da će nastaviti sa onim „nikad nećemo priznati“.

Šta sada, kako dalje?

Tehničke probleme moguće je rešiti uz ponešto dobre volje i pritiska sa strane, ali status Kosova neće biti promenjen. Neotuđiva teritorija je otuđena.

Stvari jedino menja stvarnost na terenu. Ukoliko se o nju ne oglušuje. Beograd je predugo ignorisao procese koje su kosovski Albanci lansirali pre najmanje dve decenije.

Zato sada ne može da ih menja. Ali može nešto drugo. Da strpljivo – po istoj recepturi koju su koristili Albanci – čeka da sazri neka nova realnost koja će vremenom dobiti novu formu.

Hoću da ponovim da od podele nema ništa, ali da sever Kosova ima budućnost koja je sadržana u prošlosti. Samo treba biti strpljiv. Kao što su Albanci bili strpljivi.

Ako naši političari potajno shvataju da Beograd više neće vladati u Prištini, mogli bi da zaključe i da će Priština teško vladati u Kosovskoj Mitrovici.

Samo za to je potrebno vreme. Dosta vremena. A oni bi sve, i to odmah. Svakako pre novih izbora.