Kad Morava krene u Beč

Arhitekta Branko Tanazević je bio idealista. Sanjao je o tome da stvori genijalni stil u građevinarstvu. Taj stil je trebalo da spoji najbolje iz zapadnog sveta, evropsku modu i manir, sa srpskom tradicijom. Na neki način taj san je trebalo da spoji i životne parčiće samog Tanazevića.

Iz ugledne je „prečanske” porodice. (Selo Čakovo u Banatu.) Otac lekar, po pozivu prijatelja lekara i predsednika vlade Vladana Đorđevića, prelazi u Srbiju. Majka budućeg arhitekte je iz familije Dositeja Obradovića.

Tanazević je završio dva fakulteta, Tehnički, odsek Mašinstvo u Beogradu, i arhitekturu u Minhenu. Diplomirao je 1903, a dve godine kasnije je izabran za docenta na Arhitekturi. Predavao je: Uređenje gradova, Dekoraciju, Ornamentiku i Modelovanje. Slikao je i čak vajao, mada mu je glavno sporedno zanimanje bilo obilaženje srpskih manastira i sela. O crkvenoj i narodnoj gradnji objavljivao je članke u stručnim časopisima.

I tako se temeljiti sanjar pripremao za svoja arhitektonska dela. A za divno čudo, najveće narudžbe uradio je na početku karijere. Tras, prvo pa Telefonska centrala, 1906. godine. Ogromno zdanje u novom stilu, takozvanom nacionalnom. Potom su usledile i vile, i dogradnja Ministarstva prosvete, današnja Vukova zadužbina...

Po našem laičkom ukusu, od pedesetak Tanazevićevih projekata najviše nam se dopala stambena zgrada u Njegoševoj 11. Uočili smo na njoj prozor na prvom spratu, koji bismo voleli da otvorimo, nalaktimo se i odatle gledamo kako ljudi prolaze Cvetnim trgom. Može se ovom opuštenom zagledanju prestoničke promenade dodati i srkanje kamparija…

Stambena zgrada braće Nikolić je dvospratna, s radnjama u prizemlju. Unutrašnjost je bez ukrasa, te ta šturost odudara od raskošne igre na fasadi. Igra na fasadi? Čime se to Tanazević igrao? Lapidarno rečeno modom i memorijom. Tada je secesija još uvek bila moda koja je stigla iz Beča. Secesija je kitnjastost. Na fasadi u Njegoševoj secesija je zastupljena maskama nimfi, kojima se kosa kovrdža, lavljim glavama što podupiru izvučenu liniju krova, tu su i lovorovi venci s lepršavim trakama, a sasvim na krovnom kalkanu četiri bela plamena od kamena, podignuta na čipkastim postoljima. Tako da nad zgradom lebdi neka bleda vatra.

Ulazna vrata su skromna, da ne bi oduzimala prostor za radnje, ali su i ona obrubljena grbovnim inicijalima braće Nikolić i silesijom secesijske ornamentike. Svi ovi bokori gipsanih žbunova, naravno, u pravilnim su proporcijama, kako i nalaže secesija.

A nacionalno, ili srednjevekovno moravsko, na ovoj fasadi? U zabatu je uočljiv reljef, verovatno porodičnog sveca, Svetog Georgija na konju i s kopljem. Zaštitnički opominje s vrha zgrade. Moravski su i prepleti pantljika, kakve vidimo i na Derokovim crtežima u hramu Svetog Save. Posebno titrave su malterske trake u imitaciji vizantijskih bordo cigala. Ima ih i na manastirima moravske škole. Malterske trake su u dve veličine, iz daljine se očitavaju kao niz tačaka i kao zadebljane, kratke linije. Tu je, naravno, i obavezni crveno-beli luk vertikalno u vrhu, iznad ulaza.

Na širokom platnu fasade igraju se i horizontalne i vertikalne igre stilova. Belo platno varira secesiju i moravsko-vizantijski stil, horizontalu i vertikalu, preplet Beča i pomoravskih manastira, devetnaesti i srednji vek, urbano i sakralno...Eklektično, pa možda i na ivici kiča – ali intrigantno i nagoni na razmišljanje.