Evropo, eto nas

Ne verujem u čuda, ali ona to ne poštuju. Malo-malo, pa od nekud graknu.

Već poduže razgovaram s poznavaocima međunarodnih prilika, čitam najautoritativnije globaliste i lokaliste, slušam insajdere, da bi baš iz mnoštva tih razložnih izlaganja, koje sam upravo sabrao, banulo nešto nalik „čudu”. Nametnuo mi se, prosto, utisak da su šanse Srbije da se sistemski preuredi toliko da zasluži članstvo u Evropskoj uniji veće, trenutno i začudo, nego izgledi Evropske unije da sačuva svoj sadašnji sistem pa i postojeći članski sastav.

Dok sam, više nego obično, sklon da kliknem „Evropo, eto i nas”, moram i da otklonim mogućnost zabune. Nismo se mi naglo približili kriterijumima Unije, nego je ona zapala u nevolje, mestimično slične ovdašnjim, koje joj nalažu da prilično promeni svoje norme i običaje, tako da potvrdi kolektivnu solidarnost ali i da poveća pojedinačnu odgovornost.

Bojazni za sudbinu EU narasle su toliko da eksperti – kao slovenački Jože Mencinger – slute da bi, ophrvana ekonomskim teškoćama, ona mogla da skonča (bez rata) kao nekadašnja Jugoslavija. Jer, sada se i unutar EU usijavaju optužbe u stilu „vi živite na naš račun”.

„Crne slutnje” obuzimaju i njujorškog eksperta Nurijela Rubinija, koji je predvideo tekuću globalnu finansijsku krizu. Zoni evra preti raspad ako se ne transformiše tako da postane uverljiva politička i fiskalna unija, upozorio je u „Fajnenšel tajmsu”.

EU je potrebno vođstvo koje će uvesti efektivno upravljanje ekonomijom i uspostaviti tešnju političku saradnju, čime će povratiti poverenje u finansijsku stabilnost i u vrednost objedinjavajućih procesa. To se ističe u pismu koje je, u „Gardijanu”, objavila grupa od 19 uglednika: nemački filozof Jirgen Habermas, bivši predsednici vlada Italije, Austrije i Danske – Đulio Amato, Alfred Guzenbauer i Pol Nirup Rasmusen – vođa socijalista u Evropskom parlamentu Martin Šulc, član britanskog Doma lordova Rodžer Lidl…

Apel za očvršćavanje EU uputio je i indijski nobelovac Amartija Sen. Preporučuje: jačanje demokratskih tradicija a smanjivanje uticaja finansijskih institucija, kao i veće posvećivanje ekonomskom razvoju nego „stezanju kaiša” (koje izjednačava s „filozofijom steznika”, po kojoj „ako je dami u stezniku komotno, treba joj dati manji broj”).

Mnogi, pa i londonski istoričar Timoti Garton Eš, šansu za povoljan rasplet traže u povećanom angažmanu Nemačke, kao vodeće kontinentalne ekonomske sile. Njeni poreski obveznici se ljute što bi trebalo da finansiraju „raspikuće”, kakvim doživljavaju Grke, ali ih ekonomista Albreht Ričl podseća da je „upravo Nemačka bankrotirala više nego iko u novijoj istoriji”. Pa da se posle dva svetska rata oporavila „samo zahvaljujući gomili novca iz SAD”, a da bi, ako ona sada ne pripomogne drugima, mogla da bude prozvana da nizu zemalja „plati uskraćenu im ratnu odštetu”…

Postignuća EU su izvanredna, ukazuje „Špigl”. Ona je, obrazlaže se, omogućila da se izmire pa i objedinjavaju ranije vojno i ideološki zakrvljene strane, da prevladaju demokratije, da se uprkos izazovima bar u njoj može održati kombinacija slobodnog tržišta i zavidnog nivoa socijalne zaštite, da pripadanje bezbednosnom paktu (NATO, kome, po rečima Amerikanaca, ne daje dovoljnu finansijsku u borbenu potporu) ne ometa unapređenje saradnje s nekadašnjim blokovskim rivalom, a sada važnim energetskim snabdevačem, Rusijom…

Stoga, EU ne odustaje, ni u krizi, od kriterijuma za prijem u svoje okrilje. Kaže, na primer: nećete biti primljeni dok ne pokažete da ste propise i ekonomiju uskladili s našim principima, a morate i da nas uverite da nećete da se ponašate kao trojanski konj spoljne sile…

Deluje poznato? Da, to je priča o našim peripetijama za ulazak u EU – slutim odgovor.

Ali, navedeno „uslovljavanje” i odbijanje kandidature za učlanjenje, bilo je upućeno Velikoj Britaniji, uz prebacivanje da se ne uklapa u pravila kluba (tada šestočlanog) i da se „slizala” sa SAD. Dva puta je 1960-ih njena molba bila odbačena, jer joj se energično, kao podnesku „nesolidnog partnera”, usprotivio ondašnji francuski predsednik Šarl de Gol, tako da je na prihvat čekala do njegove ostavke, a do prijema i više, ukupno 10 godina.

Nama se predviđa putovanje sličnog trajanja, iako nismo za poređenje Ujedinjenim Kraljevstvom, kao ni ondašnje vreme sa sadašnjom „ubrzanom istorijom”. „Ujednačavaju” nas dve specifičnosti. Prvo, svi se slažu da je, uprkos očiglednom „zamoru proširenjem”, poželjnije da se Balkan evropeizuje nego da se Evropa balkanizuje. I drugo, ovde gotovo svako ume „da se pravi Englez”…