Medijske sapunice Mlađana Dinkića

Kako se približava vreme izbora tako i Mlađan Dinkić, sada u ulozi lidera Ujedinjenih regiona, sve više otkriva toplu vodu i pere ruke. Za neobaveštene, ako takvih još uvek u Srbiji ima, to je isti onaj Dinkić koji je u vlasti gotovo neprestano od 2000. godine i koji je bio i guverner Narodne banke, i ministar finansija i ministar za regionalni razvoj i potpredsednik vlade – sve do proletos. Zajedno sa svojim „ekspertima” proslavio se u reformi bankarstva, predizbornoj proizvodnji 200.000 automobila u Kragujevcu, akcijama vrednim 1.000 evra, kao i najnovijim otkrićem da je potrebno decentralizovati Srbiju kako centralna kasa ne bi više bila u Beogradu. Dakle, to je onaj isti Dinkić koji je godinama bio čuvar i ključar te kase, i dok je to bio nije mu smetalo da raspolaže sveukupnim parama i da ih deli opštinama na kašičicu, neretko prema partijskoj pripadnosti kadrova koji su bili na čelu tih opština i gradova. Upravo takvo njegovo ponašanje dovelo je i do sukoba u vladi i njegovog odlaska iz nje u lagodnu poziciju „ni ribe ni devojke”, odnosno „Robina Huda” koji je tek sada otkrio da su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji i da treba prvima uzeti, a drugima dati.

Dok je bio na vlasti – mada je to i danas, jer su njegovi ljudi na važnim mestima u Vladi Srbije, u javnim preduzećima, ali i u moćnim agencijama – nije mu smetao nepotizam, postavljanje partijskih kadrova po poslušnosti, a ne po stručnosti, nameštenim konkursima za direktorska mesta i slično.

Krenuo je sada Dinkić po Srbiji da objašnjava narodu da bez pobede Ujedinjenih regiona na izborima teško možemo očekivati boljitak i dugo očekivane promene. Pri tome, on se goropadno zalaže za radikalno razbijanje partitokratije i profesionalizaciju javnih preduzeća, prigovarajući svojim partnerima u vlasti da se bave samo predizbornom kozmetikom.

Dinkić, iskusan političar, verovatno pretpostavlja da se već zaboravila afera sa Aerodromom Beograd, na čijem je čelu bio njegov kadar, da se niko ne seća Lutrije Beograd, da Skijalištima Srbije upravljaju njegovi ljudi gradeći žičare parama iz budžeta po brdima – gde nema snega niti će ga biti. Danas te žičare, umesto da prevoze skijaše, pretežno služe za letnja, panoramska razgledanja – tamo gde turista ima. Kadrovi G17 vladaju i Srbijavodama i Elektromrežom Srbije...

Po kojim su kriterijumima postavljani ti kadrovi, Dinkić naravno ništa ne kaže, kao ni o svojim ljudima u pojedinim agencijama koji su se „proslavili” prodajom preduzeća nesolventnim kupcima i izostankom svake kontrole posle sprovedenih privatizacija.

Zato Dinkićeva zakasnela kritika liči samo na „marketinški trik”, „medijsku sapunicu”, „zabavu za narod”, od koje niko nema koristi, osim, naravno, njega samoga.