Moć javnog mnenja

Letošnje obećanje EFG banke i Ministarstva prosvete i sporta da će po završetku oktobarskog ispitnog roka stipendirati najbolje studente završnih godina državnih univerziteta u Srbiji sa po 1.000 evra, posle izvesnih nesporazuma i peripetija, ipak će biti ispunjeno. Još je juče izgledalo da su studenti završnih godina sa prosekom višim 9,50 uzalud iščekivali današnji dan i svotu novca koja će popuniti njihov uglavnom skromni budžet, jer su, nenadano, uslovi konkursa promenjeni prošlog petka. Tada im je saopšteno da će novac, umesto njima, biti dodeljen apsolventima, kojih je manje.

Najbolji među najboljima su se javno pobunili, smatrajući da je nedopustivo da se neko na taj način poigrava s njima. Nemali broj dekana i profesora podržao je njihov zahtev da dobiju što im je obećano. Javnost i Ministarstvo su takođe bili na njihovoj strani. EFG banka je onda učinila jedino ispravnu stvar: ispunila je rečeno, odnosno prihvatila sugestiju Ministarstva da stipendije da onima kojim je stipendije prvobitno obećala. Tako će najbolji studenti danas, na svečanosti u Beogradu, dobiti po 1.000 evra.

Ovakav epilog ohrabruje i vraća poljuljano poverenje u moć javnog mnjenja u Srbiji. Suviše često se čini da niko ne mari za ono što građani u ovoj zemlji misle. Grčka banka i srpsko ministarstvo su na kraju ipak pokazali sluh za mišljenje javnosti. Da nisu, cela stvar je lako mogla da se pretvori u skandal, i to u jeku studentskog nezadovoljstva koje iz raznih razloga ne jenjava.

Najbolji studenti su mnogo puta bivali razočarani upravo zbog stipendija. Mnogi su ionako skloni da veruju da su svi konkursi namešteni. Oni svedoče da su slali svoje biografije s najvišim ocenama na bezbroj adresa, ali da najčešće nisu dobijali čak ni povratnu informaciju. Neki od najboljih studenata Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu tvrde da je na neke od konkursa za stipendije bilo potrebno poslati i krštenicu SPC, kako novac slučajno ne bi završio u rukama nekog nepravoslavnog akademca.

Nedavno je objavljen konkurs za stipendije u vidu skupocenih ručnih satova, čime najveći broj anketiranih studenata takođe nije bio oduševljen, kao ni neki profesori.

Uprkos svemu tome, isti studenti kažu da ne žele da odu u inostranstvo po svaku cenu. Radije bi ostali ovde, ali očekuju makar delić uvažavanja i podrške koja sleduje njihovim kolegama na Zapadu.

Zvaničnici državnih univerziteta su skloni da tvrde da poklonima (stipendijama) ne treba gledati u zube i da treba prihvatiti svaku materijalnu pomoć. Ipak, u praksi se pokazalo da to nije tako jednostavno i da neke plemenite i dobre namere pojedinaca lako mogu imati negativan odjek u javnosti. Darodavci i državni univerziteti bi zato morali da vode računa o tome da će javnost u jeftinom marketingu na kraju ipak prepoznati – jeftin marketing. Ne treba po svaku cenu sklapati aranžmane koji predstavljaju uvredu za mladu inteligenciju.