Kriza monogamije

Iako je monogamija utkana u temelje naše civilizacije, u poslednje vreme sve više se mogu čuti razmišljanja da čovek po svojoj prirodi nije monogamno biće. Jer kako drukčije objasniti toliko razvoda, raskida i prevara.

Kada govorimo o prirodi, uvek je dobro pogledati kako to čine životinje. A u životinjskom svetu postoji pravilnost da mužjaci i ženke prave čvrste emocionalne veze upravo kod onih vrsta kod kojih je potrebno duže vreme da bi njihovo mladunče odraslo. Posebno kod onih vrsta kod kojih je mozak veoma razvijen tako da imaju veliku sposobnost učenja. Kako učenje dugo traje, mladunče je veoma dugo nesposobno za samostalni život. Majka se nagonski emocionalno veže za mladunče i čuva ga od opasnosti sve dok ono ne odraste i postane samostalno. U takvim slučajevima se i mužjak emocionalno vezuje za ženku, povećavajući njihove šanse za preživljavanje. Takvi „monogamni” životinjski parovi dugo ostaju zajedno.

Međutim, kod takvih životinja postoji i „poligamija” ili tačnije poliginija. Primati žive u grupama u kojima postoji jasna hijerarhija. Na njenom vrhu je alfa mužjak. On je postao dominantni mužjak, vođa, upravo zbog toga što je najsnažniji, odnosno najsposobniji. U takvoj grupi ženke se pare sa alfa mužjakom, dok drugi mužjaci uglavnom ne dolaze na red. Pretpostavka kojom se objašnjava ovakvo ustrojstvo grupe je da dominantni mužjak svojom snagom i sposobnostima dokazuje da ima dobre gene, što je ženkama nagonski privlačno.

U poligamnim društvima muškarac koji može sebi da priušti više žena mora biti dovoljno ekonomski moćan da bi mogao da izdržava te žene i njihovu decu. Njegov status, socijalna i ekonomska moć se shvataju kao izraz njegovih sposobnosti i postaju poruka kako ženama, tako i drugim muškarcima.

I oni koji su za monogamiju i oni koji su protiv nje mogu u životinjskom svetu naći određene „dokaze” za svoje teze o nekakvoj urođenoj „ljudskoj prirodi”. Verujem da odgovore na ova pitanja ne treba tražiti u biološkom ustrojstvu čoveka, već upravo u društvenim, kulturnim i civilizacijskim promenama. Dok je brak u siromašnom društvu potreba bez koje ni ona ni on ne mogu rađati decu, u bogatom društvu ljudi ulaze u brak jer im je tako prijatnije i ostaju u njemu sve dok im zajedništvo ne dosadi. Savremeni čovek Zapada nalazi onaj kvalitet života koji traži u tome da se dobro oseća. Ulazi u vezu da bi uživao, a izlazi kada to osećanje prestane. Kako je uživanje nešto nestabilno, onda su i odnosi, veze i brakovi zasnovani na njemu nužno nestabilni.

Izgleda da potraga za užitkom i monogamija ne idu zajedno.