Država i majka i maćeha

Posle cele sedmice preganjanja malinara sa policijom, a potom i Ministarstvom poljoprivrede, nađeno je kakvo-takvo rešenje za zahteve tih voćara. Nešto slično dogodilo se i proletos kada su vojvođanski paori oštećeni smanjivanjem subvencija izašli na pokrajinske drumove. Pre neku godinu su barikade na drumovima po Mačvi i Sremu pravili i kivni stočari nezadovoljni cenom žive vage utovljenih svinja.

 O gotovo svakodnevnim protestima ojađenih radnika rđavo privatizovanih fabrika i preduzeća – da se i ne govori. Ovih dana zakukaše i klijenti banaka koji su svoje zajmove vezali za švajcarski franak. Traže ljudi pomoć, jer im zbog enormnog skoka vrednosti te valute dugovi odoše u nebo. Rešenje se traži od Narodne banke Srbije.

I svi se, bez razlike, obraćaju državi u ovom ili onom obliku i adresi. S pravom ili ne, tek sedište vlade u Nemanjinoj ulici postade mesto od koga se očekuje i ultimativno traže cene, plate ili subvencije…

Da li mora baš sve tako?

Po svemu sudeći, svi su izgledi da će ovakva „španska kragna” svih nezadovoljnika i države biti sve čvršća zbog njene nemoći da se izvuče iz direktne umešanosti u ekonomiju i našu svakodnevicu.

Što su nam više usta puna tržišta i njegovih pravila, Evrope, to nam država postaje sve ključniji igrač u ekonomiji, pa i društvu. Država prodaje fabrike ne gledajući kome, odobrava kredite, subvencioniše kamate, zapošljava, investitorima daje i do deset hiljada evra za svako novo radno mesto, povezuje rupe u stažu, plaća poreze i doprinose…

Radi sve ono što bi dobro postavljen sistem na tržišnim osnovama morao sam da (od)radi. Ali, kod nas – još ne.

Pošto tržišnih i ostalih pravila nema, a koja bi važila jednako za sve, život nametne svoja. Sve nezadovoljnike uputi neizbežnoj državi. U Beograd za sve ono što ti nije po volji, makar to bila otkupna cena maline ili tovljenika. I država, odnosno njeni činovnici, oličeni u ministrima, najpre obećava, a potom i deli novac šakom i kapom. Odakle?

Pa iz budžeta. Na teret svih nas uzima jednima i daje drugima. Pravi neviđene preraspodele i nepravde, jer nije u stanju da postavi sistem u kojem će ona biti samo nadzornik, a ne pristrasni sudija, koji na svakom koraku pravi faulove i menja pravila u toku igre.

Ovog leta u selima u okolini Topole (Oplenac) Rusi nisu kupovali rane šljive kao lane. Epilog – cena im je bila mnogo niža nego prošle godine. I umesto da izađu na puteve, Šumadinci, istina nevoljno, mlate šljivu i bacaju je u kace. Biće rakije. Zbog čega im Ministarstvo poljoprivrede nije pomoglo nekom subvencijom? Da li samo zato što su ćutali i nisu na putevima pravili nerede i pretili državi? Možda ih niko tome nije podučio.

Naša ekonomska vlast, nažalost, radi po sistemu – pritiska. Što jači – to efikasniji odgovor. Ako ne digneš glas i ne izazoveš masovan problem, ona se neće pokrenuti. A pošto nema pravila ponašanja, jer da ih ima mnogi u njoj bi izgubili značaj, a time i posao, ona reaguje vatrogasno. Daj ovde, zamaži onde, sve do neke sledeće prilike. Ko zna – možda već na jesen.