Uništila pradedine „Majstore pevače”

Specijalno za Politiku

Bajrojt–U Bajrojtu, svetilištu Vagnerove muzike, svakog leta održava se jedinstveni festival u slavu njegovog dela. Blizu 60 hiljada posetilaca iz 80 zemalja sveta posetilo ga je ove godine, a kažu da je čak 320 hiljada ljubitelja ove muzike ostalo bez ulaznica.

Sredinom 18. veka, u vreme najlepše evropske princeze Vilhelmine, koja se nastanila u Bajrojtu i sagradila veličanstveno barokno pozorište (tu je snimljen film o Farineliju, najčuvenijem pevaču kastratu) Volter, koji se sa njom dopisivao i vodio filozofske rasprave, rekao je jednom prilikom:

„U staro vreme pesnici i umetnici išli su na hodočašća u Napulj, Firencu ili Feraru – danas treba da dođu u Bajrojt.”

I doista, kroz vekove, umetnici su čuli njegovu poruku. Bajrojt su pohodili mnogi, među njima i kompozitori Čajkovski, Debisi, Maler, dirigenti Toskanini, Rihard Štraus, Karajan, pisci Mark Tven, Virdžinija Vulf, Tomas Man..., ali i naša Isidora Sekulić koja je, nadahnuta predstavama u Festšpilhauzu, ostavila nezaboravne „Zapise”. U jednom od njih je konstatovala:

„Vagner je bio genije Nemac. Za nemački genije je karakteristična užasna obimnost intelekta i interesovanja i ideološko i praktično prodiranje u pravoj liniji, beskrajno daleko ili duboko.”

Sâm Vagner zapisao je u „Dnevniku”, 11. septembra 1865:

„Ja sam najgermanskije biće, ja sam nemački duh, ja nosim Nemačku u svom srcu i u celom svom biću.”

Plod te njegove prožetosti germanskim duhom svakako su veličanstvene monumentalne opere izronile iz mitologije, a svojevrsni „izlet u realnost” je opera „Majstori pevači iz Nirnberga”, na kojoj je radio gotovo četvrt veka (od 1845. do 1868), pomno proučavajući sve detalje vezane za 16. vek, od hrane i odeće do Direrovog rodnog grada Nirnberga, tada pravog megalopolisa sa 30.000 stanovnika, i Hansa Saksa, majsterzingera, obućara i protestanta, poreklom iz Cvikaua (gde mu je otac bio krojač, a to je kasnije bio i grad Roberta Šumana).

Ideja za široko građenu Uvertiru koja podseća na svojevrsnu simfonijsku fantaziju sa tri teme u Ce-duru – koji je, po kompozitorovim rečima, „svetao kao vedri julski dan” – rodila se u vozu, na putu od Venecije prema Beču (slično će se desiti i Geršvinu, kome je u vozu „sinula” misao o „Rapsodiji u plavom”). To najlepše ostalo je nedodirnuto u bajrojtskoj postavci ovog remek-dela, u rediteljskom ruhu Vagnerove praunuke Katarine Vagner koja se svojski trudila – i uspela – da uništi lepotu koju je u svakom segmentu svog stvaralaštva dotakao i afirmisao njen slavni predak.

Pred njenom neukusnom, neprimerenom i neumesnom rediteljskom postavkom, ostali su u drugom planu ogromni i sjajni napori svih ostalih učesnika ovog ostvarenja: odličnog berlinskog dirigenta Sebastijana Vajgla, generalnog muzičkog direktora čuvene Frankfurtske opere, koji je paralelno studirao i hornu i klavir; sjajnog Eberharda Fridriha, horskog dirigenta slavne Berlinske opere, koji je sa svojih gotovo dve stotine pevača veličanstveno doneo koral „Wach auf” (nekad bio i simbol nacističke Nemačke); odličnog norveškog baritona Džejmsa Raterforda (u roli Hansa Saksa), koji je paralelno studirao i teologiju, upečatljivog Adrijana Ereda, rođenog Bečlije u ulozi Sikstusa Bekmesera (Vagner je u ovom liku video oličenje Edvarda Hanslika, najoštrijeg bečkog muzičkog pera 19. veka, te je prvobitno mislio da ga nazove Hans Lik); Štefana Finkea, koji je neplanirano „uskočio” u tumačenje lika Valtera fon Štolcinga; Mihaele Kaune kao Eve...

Katarina Vagner dovela je na scenu par golih statista, maske sa likovima Getea, Baha, Betovena, Direra, Šilera – obučenih u gaće, Hansa Saksa koji non-stop kuca – ali u pisaću mašinu, kao da je književnik a ne obućar, Valtera fon Štolcinga, u farmerkama i sa nogama na stolu – zaboravljajući na njegovo plemićko poreklo, opsegnutog bojama, kao da je došao na slikarsko a ne na pevačko takmičenje...

Jedine sabesednike imala je u potpuno nemaštovitom scenografu Tilu Stefensu, koji je sva tri čina „odenuo” u isti dekor i kostimografkinji Mihaeli Bart, koja je elegantnije obukla obućara nego plemića.

Stroga i uzdržana bajrojtska publika dočekala je Katarinu Vagner burnim uzvicima „U-U-U-...” i „Aus” (napolje), kako nikad nikoga nije „pozdravila” na pozornici Festšpilhauza”!

Gordana Krajačić