Уништила прадедине „Мајсторе певаче”

Специјално за Политику

Бајројт–У Бајројту, светилишту Вагнерове музике, сваког лета одржава се јединствени фестивал у славу његовог дела. Близу 60 хиљада посетилаца из 80 земаља света посетило га је ове године, а кажу да је чак 320 хиљада љубитеља ове музике остало без улазница.

Средином 18. века, у време најлепше европске принцезе Вилхелмине, која се настанила у Бајројту и саградила величанственo барокно позориште (ту је снимљен филм о Фаринелију, најчувенијем певачу кастрату) Волтер, који се са њом дописивао и водио филозофске расправе, рекао је једном приликом:

„У старо време песници и уметници ишли су на ходочашћа у Напуљ, Фиренцу или Ферару – данас треба да дођу у Бајројт.”

И доиста, кроз векове, уметници су чули његову поруку. Бајројт су походили многи, међу њима и композитори Чајковски, Дебиси, Малер, диригенти Тосканини, Рихард Штраус, Карајан, писци Марк Твен, Вирџинија Вулф, Томас Ман..., али и наша Исидора Секулић која је, надахнута представама у Фестшпилхаузу, оставила незаборавне „Записе”. У једном од њих је констатовала:

„Вагнер је био генијe Немац. За немачки генијe је карактеристична ужасна обимност интелекта и интересовања и идеолошко и практично продирање у правој линији, бескрајно далеко или дубоко.”

Сâм Вагнер записао је у „Дневнику”, 11. септембра 1865:

„Ја сам најгерманскије биће, ја сам немачки дух, ја носим Немачку у свом срцу и у целом свом бићу.”

Плод те његове прожетости германским духом свакако су величанствене монументалне опере изрониле из митологије, а својеврсни „излет у реалност” је опера „Мајстори певачи из Нирнберга”, на којој је радио готово четврт века (од 1845. до 1868), помно проучавајући све детаље везане за 16. век, од хране и одеће до Диреровог родног града Нирнберга, тада правог мегалополиса са 30.000 становника, и Ханса Сакса, мајстерзингера, обућара и протестанта, пореклом из Цвикауа (где му је отац био кројач, a то је касније био и град Роберта Шумана).

Идеја за широко грађену Увертиру која подсећа на својеврсну симфонијску фантазију са три теме у Це-дуру – који је, по композиторовим речима, „светао као ведри јулски дан” – родила се у возу, на путу од Венеције према Бечу (слично ће се десити и Гершвину, коме је у возу „синула” мисао о „Рапсодији у плавом”). То најлепше остало је недодирнуто у бајројтској поставци овог ремек-дела, у редитељском руху Вагнерове праунуке Катарине Вагнер која се својски трудила – и успела – да уништи лепоту коју је у сваком сегменту свог стваралаштва дотакао и афирмисао њен славни предак.

Пред њеном неукусном, непримереном и неумесном редитељском поставком, остали су у другом плану огромни и сјајни напори свих осталих учесника овог остварења: одличног берлинског диригента Себастијана Вајгла, генералног музичког директора чувене Франкфуртске опере, који је паралелно студирао и хорну и клавир; сјајног Еберхарда Фридриха, хорског диригента славне Берлинске опере, који је са својих готово две стотине певача величанствено донео корал „Wach auf” (некад био и симбол нацистичке Немачке); одличног норвешког баритона Џејмса Ратерфорда (у роли Ханса Сакса), који је паралелно студирао и теологију, упечатљивог Адријана Ереда, рођеног Бечлије у улози Сикстуса Бекмесера (Вагнер је у овом лику видео оличење Едварда Ханслика, најоштријег бечког музичког пера 19. века, те је првобитно мислио да га назове Ханс Лик); Штефана Финкеа, који је непланирано „ускочио” у тумачење лика Валтера фон Штолцинга; Михаеле Кауне као Еве...

Катарина Вагнер довела је на сцену пар голих статиста, маске са ликовима Гетеа, Баха, Бетовена, Дирера, Шилера – обучених у гаће, Ханса Сакса који нон-стоп куца – али у писаћу машину, као да је књижевник а не обућар, Валтера фон Штолцинга, у фармеркама и са ногама на столу – заборављајући на његово племићко порекло, опсегнутог бојама, као да је дошао на сликарско а не на певачко такмичење...

Једине сабеседнике имала је у потпуно немаштовитом сценографу Тилу Стефенсу, који је сва три чина „оденуо” у исти декор и костимографкињи Михаели Барт, која је елегантније обукла обућара него племића.

Строга и уздржана бајројтска публика дочекала је Катарину Вагнер бурним узвицима „У-У-У-...” и „Аус” (напоље), како никад никога није „поздравила” на позорници Фестшпилхауза”!

Гордана Крајaчић