Izvrdavanje

Predsednik Hrvatske Stipe Mesić distancirao se od svojih proustaških izjava izrečenih u Sidneju, 1992. Mesić je u ponedeljak, na otvaranju Informacionog centra Evropske unije, izjavio da "nikada nije podržavao ustaški režim", a snimak nazvao "jednom malom podvalom". Rekao je i da se incident desio "u vreme rata", kada je za otpor "velikosrpskoj politici i četništvu" trebalo objediniti sve ljude, pa i "napaljene hrvatske iseljenike" kojima se obraćao u Australiji, a koji se "nisu slagali s pobedom partizana", te im je preko NDH-a "objasnio da je antifašizam pobedio".

U istom danu doveo je u pitanje "autentičnost" snimka i da je uopšte rekao ono što je rekao.

Sve to nije ništa novo. Aron Lazar u "Vašington postu" upozorava da je u politici sve raširenija praksa raznoraznih "apologija" za kojima političari posežu kao sredstvom "izvinjenja" za počinjenu grešku, sramnu izjavu ili bilo kakvu glupost u kojoj su ih mediji ulovili. Prividno izvinjenje tako koriste kao "manipulativno sredstvo za svoju partijsku politiku". Tako izvinjenje, umesto da dovede do snažnog pomirenja, postaje "beznačajna travestija".

Svež primer pruža papa Benedikt XVI. Između nekoliko desetina citata kojima je mogao da ilustruje nasilno preobraćanje u veru izabrao je baš onaj koji pominje Muhameda. Papa se posle muslimanima "izvinio" za "nesporazum", rekavši da "duboko žali zbog odijuma" koji je izazvala njegova izjava, čime je stvorio utisak da se "izvinio", iako nije. I tako je ostao "nepogrešiv", kao svaki pravi papa.

Papsku nepogrešivost hteo bi, izgleda, da postigne i hrvatski predsednik. Jeste nazvao svoje izlaganje greškom, ali na način koji baca senku na ostale njegove izjave. Činjenica je da u poslednje vreme Mesić prednjači među hrvatskim političarima koji oštro osuđuju ustaške zločine, ali džaba sve to kada otkriće da je pre 14 godina veličao NDH sada pravda "taktičkim" potrebama i "spoljnim neprijateljem". Time se otvara prostor za nove sumnje – kad govori istinu, a kad taktizira? Da li kada veliča NDH? Ili, kada osuđuje ustaštvo?

Inače bi valjda rekao: "Žao mi je, bila je to užasna greška". I tačka. Ako prvi među jednakima ne ume da se izvini kad politički posrne, od koga to onda treba očekivati.

Neiskrena Mesićeva reakcija na prikazani snimak nije ništa manje pogrešna od njegove ode NDH, koju su "priznale sile osovine", zbog čega je Hrvatska u "Drugom svetskom ratu dva puta pobedila". Ovakvu političku grešku političari u ozbiljnim demokratijama možda ne bi preživeli, ali Mesić, sva je prilika, hoće, iako neiskrenošću i izvrdavanjem pokušava da prikrije ono u šta mogu da se uvere svi koji posete portal www.index.hr.

Mesić nije prvi političar koji se okliznuo o vlastitu prošlost. Verovatno ni poslednji koji će pribeći laži kao sredstvu da se odbrani od "laži" i usput malo prekrojiti činjenice. Hana Arent je davno zaključila da istina, sa stanovišta politike, ima "despotsku" prirodu. Istinu, stoga, ponekad jednako mrze tirani, koliko i demokratski izabrani političari. Nedobrodošla mnjenja mogu biti osporena, odbačena ili se s njima može sklopiti nagodba, ali neugodne činjenice poseduju razjarenu upornost koju nikako ne može da ukloni gola laž. U suočavanju sa istinom postoji samo jedan jedini pravi put. Priznati činjenice. I svoje greške.