Euforija nad Adom

Otvoren je Most na Adi. Atrakcija posle pune četiri decenije u glavnom gradu srpske države. Uveo je Beograd, njegove građane i goste u prestupnu, krajnje neizvesnu – ekonomski, politički, socijalno – 2012. godinu spektakularno! Kada su se u ponoć kazaljke na časovniku spojile, nebo nad Adom proparao je vatromet. Kao ponoć u Sidneju! Svetlucavi vatreni slapovi slivali su se u Savu. Aplauzi, gromoglasno sa svih strana iz hiljade i hiljada grla prolomilo se „bravo”, kolektivna euforija.

„Seli smo u auto oko 21 sat i došli da pređemo most. Mislio sam da će moja porodica biti prva, ali pretekoše nas neki brži. Ma da žena nije tražila šampanjac po kući, stigli bismo ranije, nego hoće ona da pijemo baš na mostu uz neke kiflice, sve je ponela i zakasnismo”, rekao je Živan Ilić, učitelj iz Beograda, dok je u drugom satu nove godine i dalje čekao da pređe most u koloni motorizovanih istomišljenika. Lakše su prolazili pešaci. Saobraćajni policajci su bili blagonakloni.  

I dalje su, valjda zato što su dani praznični. Zastaju automobili, ljudi se nameštaju, poziraju, slikaju sa da se vidi 200 metara visok pilon, sazdan od 39 betonskih segmenata. Poziraju televizijskim ekipama javljajući bližnjima da će se naći na nekom od sto TV programa koji izveštava o mostu.

Prvi put niko ne mari za gužve i kolone na svim mogućim prilazima mostu preko Save koji je dugačak 964 metra. Otvoreno je šest saobraćajnih traka na 45 metara širokom mostu ali većina su prinudna parkirališta jer, kako rekoše posetioci, „kao da je celi motorizovani Beograd došao na most”. Otvoren je most i sada niko ne pita koliko je koštao, i nikome ne pada na pamet da komentariše da li je skup…

Uželeli su se ljudi opštenarodnog veselja. Pitali smo se koliko će naroda biti na mostu u ponoć. Pogađali smo, ali nismo se približili ni polovini od broja veselih lica. Kolektivno oduševljenje nas i dalje drži. Ma to je odlika srpskog naroda. Samo se sa novogodišnjih slavlja preselilo na neka druga poput uspeha sportista i ukidanja viznog režima. To oduševljenje pretvorilo se u protestne šetnje i mitinge, predizborne skupove, štrajkove…

Nova godina se decenijama, od kraja Drugog svetskog rata kod nas dočekivala euforično. Sećaju se stariji, pa i oni srednje generacije kako su se u neko vreme šezdesetih i sedamdesetih sa neobuzdanom energijom tiskali u redovima da bi kupili novi televizor u Robnoj kući „Beograd” jer najvažnija stvar na svetu bio je novogodišnji program.

Pred Novu godinu proglašavani su heroji rada i udarnici, otvarane su prve samoposluge, „Zastava” je izbacivala novog „stojadina”, nicali su autoputevi, fabrički pogoni …

„Kao nekad na Terazijama. Svi smo veseli”, rekao je osamdesetpetogodišnji udarnik dok je čekao da ga unuk snimi pod svetlima pilona Mosta na adi. A gradom već kruži anegdota o sedamnaestomesečnoj Milici koja je izgovorila svoju prvu reč: „Most”.

Ništa novo, narodu je potrebna – radost.