Glasanje kao hit

Idemo, najzad, donekle u korak s većinom velikih sila: bez ičijeg odricanja od istrajnih raskoraka, zajedno smo s Amerikancima, Rusima, Francuzima i Kinezima umarširali u izbornu godinu.

Ako se kandiduje, Boris Tadić će imati isti cilj kao njegove zapadne kolege – Barak Obama i Nikola Sarkozi – reizbor na funkciju šefa država. Na istočnoj strani situacija je drugačija: ruski premijer Vladimir Putin će se boriti za povratak na funkciju predsednika, dok će, po utvrđenoj proceduri za istek mandata, s liderskog položaja u Kini otići Hu Đintao, za čijeg je naslednika „projektovan” sadašnji potpredsednik Si Đinping.

Ispada da izborno koincidiramo s „četiri stuba naše spoljne politike” (ako Francusku prigodno identifikujemo sa celinom prioritetne nam Evropske unije). Bićemo, tako, na istom važnom poslu kao savremenici u četiri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN (Britanija je em kraljevina, em je parlamentarne izbore održala prošle godine), i to istovremeno sa po dva tandema, međusobno različitih pristupa našem teritorijalnom integritetu.

Uz moćni globalni kvartet svrstao nas je, naravno, samo sticaj kalendarskih okolnosti. Ni u jednom drugom pogledu nam nije mesto u njemu, osim kad se glavnim globalnim akterima namestimo za potkusurivanje u njihovim uzajamnim prebijanjima strateških potraživanja i dugovanja.

Moć sticaja okolnosti nas je ubacila i u globalizovanu glasačku mašinu čiji bi produkti mogli, do kraja ove godine, da nadmaše gledanost televizijskih sapunica. Iz računice Farida Zakarije, na Si-En-Enu, proizlazi da će se ove godine u čak 59 zemalja (od ukupno 193) održati izbori na nacionalnom ili lokalnom nivou, neposredni ili posredni, a promene na vrhu dolaze u obzir (po prirodi stvari, ali ne i obavezno) u 26 ustrojstava, gde živi 53 odsto čovečanstva, u čijim je rukama polovina godišnjeg svetskog bruto proizvoda.

Glasanje je, reklo bi se, svetski politički hit tek začete 2012. Različitim povodima i dometima mobilisaće Egipćane (čije opredeljivanje slovi za glavnu proveru dometa „arapskog proleća”), Grke (početnom testu uzdrmane zone evra), Slovence, Slovake, Ukrajince, Fince, Turke, Indijce, Irance, Južnokorejce, Meksikance, Venecuelance, Alžirce, Angolce…

Slede i specifični internacionalni izbori, među kojima i glasanje u UN za novih pet nestalnih članica Saveta bezbednosti. Nama će posebno biti važno izjašnjavanje nadležnih u EU – da li Srbija treba da dobije status kandidata za učlanjenje…

Impozantnu seriju izbora prate impozantni paradoksi. Demonstranti širom sveta su, na primer, izrazili nezadovoljstvo efektima izbora, optužujući vlasti da ne poštuju volju birača i da previše podležu uticajima finansijskih centara, pogotovu velikim donatorima trka za političke funkcije. Niz analitičara upozorava i da mestimično odlučujuću reč imaju neizabrani organi, takozvana faktokratija („stvarna vlast”, koju čine nosioci raznih „nedodirljivih” položaja i privilegija, kao i razni savetnici, lobisti).

Paradoksalna je i okolnost da se sve češće izborima koji su temelj demokratije, prebacuje da će usporiti reforme neophodne za izlazak iz tekuće krize i time produžiti muke građanima. Čuju se i priče da trošak za listiće, koji se stavljaju u izborne kutije, prazni „kasice-prasice”, pa i da će, kako registruje i komentator „Fajnenšel tajmsa”, opsednutost borbom za pridobijanje glasača, onemogućiti lidere da se ozbiljnije pozabave problemima koji zahtevaju široku međunarodnu saradnju.

Paradokse podupire i realnost. Procenjuje se da je situacija uopšte, a u nizu zemalja naročito, toliko teška da stanje ne može, bar ne blagovremeno, da popravi ni promena vlasti. To jest da je nastala faza iznuđenih poteza, tako da je novoizabranima vrlo skučen izbor kurseva, uglavnom zasnovanih na nepopularnim merama kao što su „stezanje kaiša” građanima i podrška onima „koji su suviše veliki da bi se dozvolilo da propadnu”.

Kritike ne umanjuju značaj izbora. Podsećaju, zapravo, da su stvari krenule naopako, da je svet zapao u krizu kad su ljudi i događaji za koje nismo glasali postali u politici važniji od onih za koje smo glasali.

Dobro je, naravno, što postoji sijaset stvaralaca i proizvođača koji su nam, ne tražeći naš glas, inovacijama i preduzimljivošću učinili više dobrog od onih kojima smo dali glas. A jedan od glavnih doprinosa takvih pregalaca je baš potpora izborima, jer Internet i mobilna telefonija, lakše okupljaju i opredeljuju birače nego mitinzi kampanja za visoke funkcije. Uz ova pomagala, politički glas građana ostaje hit i izvan izborne sezone, u periodu koji su dosad prečesto ispunjavali „faktori” koji su taj glas zanemarivali, izigravali…