Svukud prođe, svojoj kući dođe

Još dok sam išao u srednju školu, često bih od rođaka čuo ovaj izraz. Evo već je peta godina kako svukud proćoh, ali još ne znam kada ću i da li ću da se vratim svojoj kući. Naravno, boravak od dve nedelje u Srbiji od koji ih ste bar nedelju dana po kafanama se ne računa.

Sve je počelo u srednjoj školi kada mi je profesorka rekla da ako bih – ako želim da se bavim japanskim jezikom - trebalo da nastavim studije u inostranstvu. Katedra za japanski je u to vreme bila na lošem glasu, i svako ko je završio filološku gimnaziju nije mogao da očekuje kvalitetno obrazovanje na Filološkom fakultetu. Poslušao sam savet profesorke, i u to vreme, unverzitet u Veneciji je bila najbolja opcija. Učio sam italijanski oko godinu dana i u to vreme sve mi je izgledalo veoma lako. Ima nešto u tome, kada imate 19 godina i kada ste puni pozitivne energije i mislite da je sve izvodljivo i da ceo svet samo čeka na vas.

I tako završih u Veneciji, u gradu koji tone. Početak beše jako težak, pogotovo kad nekome kažete da ste iz zemlje Srbije. Većini ljudi smo poznati po ratovanju tako da mnogi nišu bili zainterosavani za bilo kakvu komunikaciju. No sve se to brzo promeni. Ljudi ubrzo shvate da niste terorista ili šta god ste predstavljali ѕa njih, i polako počinju da komuniciraju sa vama i polako počinjete da ostvarujete trajna prijateljstva. Ali avaj, Italija nije savršena zemlja, i u poslednjoj godini shvatite da morate opet da imigrirate.

Budući da sam u završnoj godini studija bio na razmeni u Japanu, odlučio sam da pokušam da nastavim studije u toj zemlji. I evo sada sam ovde, još godinu i po dana da završim master studije i onda ko zna kuda ću.

Japan je kao druga planeta u poređenju sa Italijom. Niko vas ne gleda popreko zato što ste iz Srbije, šta više, dosta ljudi i ne zna gde je Srbija. Tako da ćete, gde god da se pojavite, uvek biti dočekani raširenih ruku, i svaki Japanac će želeti da nauči što više o Srbiji. Iako se Japan nalazi u jako teškoj situaciji, uvek je očaravajuće ( bez preterivanja ), kako se uvek bore i gledaju u budućnost kao da se ništa nije desilo, čak i sad, kad većina Japanaca nema poverenja u vladu.

No, stvar koja se ne menja - uvek vam nedostaju drage osobe, samo što se broj ljudi povećava! Na osnovnim studijama vam nedostaju prijatelji iz srednje škole a dok upišete master shvatite da se broj ljudi znatno povećava iz godine u godinu. I onda se setite izraza “Niente da fare” iliti ”tako je kako je“.

Koliko nas je svukud prošlo a ne zna da li će se ikad vratiti u svoju zemlju? Da li se nadamo da će se stvari promeniti na bolje ili smo se već pomirili sa surovom istinom? Mislim da smo postali neke vrste robota, ne reagujemo više ni na dobre ni na loše događaje, ali nam uspomena na drage ljude uvek ostaje i uvek ih nosimo rado u srcu.