Свукуд прође, својој кући дође

Још док сам ишао у средњу школу, често бих од рођака чуо овај израз. Ево већ је пета година како свукуд проћох, али још не знам када ћу и да ли ћу да се вратим својој кући. Наравно, боравак од две недеље у Србији од који их сте бар недељу дана по кафанама се не рачуна.

Све је почело у средњој школи када ми је професорка рекла да ако бих – ако желим да се бавим јапанским језиком - требало да наставим студије у иностранству. Катедра за јапански је у то време била на лошем гласу, и свако ко је завршио филолошку гимназију није могао да очекује квалитетно образовање на Филолошком факултету. Послушао сам савет професорке, и у то време, унверзитет у Венецији је била најбоља опција. Учио сам италијански око годину дана и у то време све ми је изгледало веома лако. Има нешто у томе, када имате 19 година и када сте пуни позитивне енергије и мислите да је све изводљиво и да цео свет само чека на вас.

И тако заврших у Венецији, у граду који тоне. Почетак беше јако тежак, поготово кад некоме кажете да сте из земље Србије. Већини људи смо познати по ратовању тако да многи нишу били заинтеросавани за било какву комуникацију. Но све се то брзо промени. Људи убрзо схвате да нисте терориста или шта год сте представљали ѕа њих, и полако почињу да комуницирају са вама и полако почињете да остварујете трајна пријатељства. Али авај, Италија није савршена земља, и у последњој години схватите да морате опет да имигрирате.

Будући да сам у завршној години студија био на размени у Јапану, одлучио сам да покушам да наставим студије у тој земљи. И ево сада сам овде, још годину и по дана да завршим мастер sтудије и онда ко зна куда ћу.

Јапан је као друга планета у поређењу са Италијом. Нико вас не гледа попреко зато што сте из Србије, шта више, доста људи и не зна где је Србија. Тако да ћете, где год да се појавите, увек бити дочекани раширених руку, и сваки Јапанац ће желети да научи што више о Србији. Иако се Јапан налази у јако тешкој ситуацији, увек је очаравајуће ( без претеривања ), како се увек боре и гледају у будућност као да се ништа није десило, чак и сад, кад већина Јапанаца нема поверења у владу.

Но, ствар која се не мења - увек вам недостају драге особе, само што се број људи повећава! На основним студијама вам недостају пријатељи из средње школе а док упишете мастер схватите да се број људи знатно повећава из године у годину. И онда се сетите израза “Niente da fare” илити ”тако је како је“.

Колико нас је свукуд прошло а не зна да ли ће се икад вратити у своју земљу? Да ли се надамо да ће се ствари променити на боље или смо се већ помирили са суровом истином? Мислим да смо постали неке врсте робота, не реагујемо више ни на добре ни на лоше догађаје, али нам успомена на драге људе увек остаје и увек их носимо радо у срцу.