Neistina ili laž

Neistina i laž nisu isto – laž je vrsta neistine. Kada vam neko saopšti pogrešnu informaciju, pa je, uvereni da je tačna i istinita, prenosite dalje, tada ne lažete već nesvesno govorite neistinu. Kada osoba laže, ona, iako zna šta je istinito i tačno, namerno priča neku iskonstruisanu priču kako bi obmanula drugoga. U laganju uvek postoji svesna namera da se drugi prevari, obmane. Reći nekome da ne govori istinu nije uvredljivo, ali optužiti ga za laganje – jeste.

Iako i u prećutkivanju takođe postoji namera da se drugi obmane, ono nije isto što i laganje. Laganje je obmanjivanje činjenjem, a prećutkivanje važne informacije je obmanjivanje nečinjenjem. Roditelji treba da znaju da kada detetu zabrane da ih laže, da tu zabranu dete obično neće razumeti i kao zabranu da im prećuti.

Zašto ljudi lažu? Zato što veruju da će tako bolje proći, bilo tako što će izbeći neku negativnu posledicu bilo što će ostvariti neki željeni cilj. A da bi u tome uspeli, drugi mora da im poveruje – moraju da lažu uverljivo. I zato laganje nije samo izgovaranje izmišljene priče, već i gluma kojom osoba prati tu priču.

Da bismo razumeli zašto neko laže, naročito onda kada to čini iz navike, važno je otkriti koju dobit laganje treba da donese. Nekada je to konkretna dobit (novac, roba, seks...), a često je to samo simbolična dobit. Mala deca počinju da lažu da bi izbegla kaznu za nešto što su uradila a što znaju da nisu smela. Nekada deca lažu zato da bi pokazala da su pametnija od onoga koga su slagala. Sve u skladu sa dečjom logikom koju ne prerastu ni mnogi odrasli: pametan je onaj koji „zezne”, a glup je onaj koji je „zeznut”. U našem narodu ima mnogo narodnih priča i viceva u kojima se na ovaj način „dokazuje” pamet.

Kod dece možemo primetiti da kada jedno dete ima neku prednost, onda drugo dete počinje da laže da i ono ima isto to, ili čak i više od drugog deteta. Upoređujući se sa prvim detetom, ono zaključuje da manje vredi zato što nema ono što drugi ima i da zato ima niži status. Kako ne bi bilo gubitnik, ono pokušava da se lažima izbori za isti ili još viši status od prvog deteta. U ove statusne laži spada i laganje s ciljem da se izazove sažaljenje i prihvatanje.

Veoma česte su male, dobronamerne, prijateljske laži kojima se drugi štiti od neprijatne istine. Tako roditelj štiti malo dete od nekog negativnog, potencijalno traumatičnog aspekta stvarnosti. Kada su u pitanju stvarno odrasli ljudi, onda prijateljske laži nemaju opravdanja. Odrasli imaju pravo na istinu kako bi sami zaključili šta je dobro za njih, tako da ni država ne treba da ih laže „za njihovo dobro”.