Žerar i Muhamed (ni)su jednaki

Kada se saznalo za ubistva tri francuska vojnika severoafričkog porekla, a potom i jednog rabina i troje jevrejske dece u Francuskoj, prvi na listi osumnjičenih su bila tri bivša padobranca bliski neonacističkoj ideologiji. Baš kao što su u julu prošle godine u početku svi „eksperti” bili uvereni da je teroristički napad na sedište norveške vlade u Oslu, kao i masakr na ostrvu Utoja, zapravo delo islamskog fundamentaliste.

Oba primera su samo pokazala koliko duboko su ukorenje predrasude čak i među takozvanim ekspertima koji bi trebalo da u pitanje bezbednosti budu upućeni mnogo bolje i objektivnije od takozvanog običnog sveta. Predrasude su očigledno jače od želje za objektivnošću. Prema toj logici, kada neko ubije jevrejsku decu u Francuskoj, taj mora da je zagriženi neonacista. A ukoliko neko počini teroristički akt, predrasuda će učiniti da se odmah okrivi neki „islamski fundamentalista”.

Međutim, i kada se saznalo ko zaista stoji iza širenja terora, mediji, političari i eksperti su se odmah ugrabili dobro poznatih fraza koji samo idu u prilog predrasudama i potvrđuju stereotipe koji se neumitno gaje o muslimanima, Jevrejima, Francuzima, neonacistima, imigrantima, žrtvama... Štaviše, čak se i sam Muhamed Merah, koji je osumnjičen za ubistvo sedmoro ljudi u Francuskoj, trudio da ne izađe iz stereotipa islamskog fundamlentaliste, institirajući da je povezan sa Al Kaidom, iako zasad nema nikakvih dokaza da je to istina.

„Dobri” stari stereotipi ponovo su učinili da će narednih meseci, naročito zbog predsedničke kampanje u Francuskoj, muslimani, a naročito muslimani imigranti (iako Merah nije bio rođen u Alžiru već u Francuskoj) biti predstavljeni kao tinjajuća opasnost za francusko društvo. I tu će se pokazati svo licemerje političara i intelektualne elite koja će isticati „opasnosti” koje donose imigranti. Opasnosti od istih onih imigranata, koji pristaju da rade teške i slabo plaćene poslove, i time omogućavaju nekom Žaku ili Suzan da uživaju u svim blagodetima druge ekonomije Evropske unije.

Da, baš zahvaljujući tim „strašnim” imigrantima francuska ekonomija je uspela da proteklih decenija napravi ogroman rast i tada nikome nije smetalo što stotinjak žena u Francuskoj nosi burku. Međutim, čim je kriza zakucala na vrata, zabrana nošenja vela je postala glavna politička tema čime je na izvestan način poslata jasna politička poruka za pet miliona muslimana u Francuskoj. Poruka da, iako su obojica rođena u Francuskoj, Muhamed Merah i Žerar Depardije nikad neće biti jednaki Francuzi.

Upravo ova „fina” razlika među nosiocima državljanstava evropskih zemalja počinje sve više da bude jasna. Lideri takozvane umerene desnice počeli su svesno da ubijaju ideju multikulturalnosti širom Evrope a u svakodnevnom životu imigranti ili oni koji su imigrantskog porekla najbolje to osećaju na sopstvenoj koži. Godišnji izveštaj Evropske mreže protiv rasizma jasno ukazuje da je kriza uvećala rasističko ponašanje i diskriminaciju. Tako se u Belgiji i Nemačkoj, etničke manjine suočavaju sa problemima prilikom iznajmljivanja stanova, dok su u Austriji ili Španiji škole sa najlošijim kvalitetom nastave uglavnom predviđene sa etničke manjine, a u Velikoj Britaniji se u pravosudnim postupcima osobe afričkog porekla šet puta više podvrgavaju kontroli kao osumnjičena lica nego ljudi bele kože.

Na žalost, prvo obraćanje francsukog predsednika Nikole Sarkozija, nakon što je policija ubila Meraha, ne ukazuje da će Francuska posle minulih zločina težiti tome da bude otvorenije društvo koje drži visokih standarda u očuvanju evropskih sloboda i vrednosti. Naime, Sarkozi je odmah najavio da će Francuska smatrati krivičnim delom posećivanje veb sajtova koji propagiraju terorizam ili zločine iz mržnje i da će pooštriti kaznene mere prema ljudima koji odlaze u inostranstvo zbog ideološke indoktrinacije.

Možda će tim potezima Sarkozi uspeti da kod birača nametne utisak zaštitnički nastrojenog predsednika, ali zasigurno neće kontrolom Interneta uspeti da suzbije ponavljanje nasilja i terorizma. Baš kao što Merah nije uspeo da ubijanjem jevrejske dece „osveti palestinsku decu”.

Recept šta raditi nije potrebno tražiti daleko, već u obližnjoj Norveškoj. Tragedija u kojoj je prošlog jula poginulo 77 ljudi nije Norvešku gurnula u potragu za „velikim krivcem”. Naprotiv, Norvežani su nastavili još upornije da rade na otvorenosti svog društva. I u tome uspevaju.