Kreativni i spontani impresionisti

Specijalno za Politiku

Beč– „Crteži impresionista su dugo bili neinteresantni jer se od slikara očekivalo da stvaraju na licu mesta, bez priprema i skica”, objašnjava dugo nepravedno zapostavljanu crtačku delatnost impresionista britanski istoričar umetnosti Kristofer Lojd, nekadašnji kustos Kraljičine zbirke slika i „krivac” za odabir ekskluzivne teme izložbe „Pasteli, akvareli i crteži impresionizma” u Albertini. Reč je oprvoj postavci koja se na sistematski načinbavi isključivo impresionističkim i neoimpresionističkim radovima na papiru, a nastala je u kooperaciji sa Milvoki art muzejem.

Od dvesta izloženih radova, trideset potiče iz riznice Albertine, dok ostatak dolazi iz šezdeset privatnih i muzejskih kolekcija; među njima iz Muzeja Orsej, Britanskog muzeja, MoMe, Fog art muzeja iz Harvarda i PAFA iz Filadelfije. Eksponati su grupisani prema autorima, a ne prema određenim temama, tako da je svaki od 16 slikara dobio svoj mali omaž. Jedno jedino ulje na platnu na izložbi je „Most Voterlu” Kloda Monea, adekvatno plasirano između dva po temi bliska pastela. Čekajući na svoja slikarska platna čija je isporuka kasnila, Mone pri svojem poslednjem boravku u Londonu (1901) često poseže za pastelnim bojama kojima je iz svoje hotelske sobe stvarao seriju crteža sa motivima Voterlu– i Čering Kros mosta.

Zbog programskog oslobađanja impresionista od koncepta skiciranja, u korist kreativne spontanosti, podatak da skoro polovinu dela na njihovim izložbama između 1874. i 1886. čine radovi na papiru, je frapantan. Tome treba dodati da se, počevši od osamdesetih godina, većina umetnika skoro sasvim posvećuju radu u ateljeu. Sve učestalija upotreba pastela kod impresionista najviše je uslovljena njihovim specifičnim odnosom prema „nemirnim” linijama i intenzivnom koloritu. „Demokratizacija” slikarskih materijala uvodi novinu prepariranih papirnih podloga koja se, poput slikarskih platna, mogu kupiti već razapeta na ram. Slikari se ipak radije opredeljuju za slobodne tabake papira koje prema potrebi „produžavaju”. Najpoznatiji takav slučaj srećemo kod Edgara Degaa koji je crteže proširivao nalepljivanjem traka papira.

Iako među njegovim radovima na papiru pronalazimo nekoliko sjajno izrađenih pejsaža, Dega se jasno opredeljuje za portrete i ljudske studije. Na njegovim crtežima se upoznajemo sa igračicama, konjskim trkama i džokejima, praljama i mondenskim svetom. Ljude prikazuje jednostavno, „kućanski”. Jedan takav primer je portret devojčice Đulije Beleli (razređene uljane boje i olovka na braon papiru) kod koga je sva slikareva koncentracija na devojčicinom licu, dok je odeća praktično skicirana.

Pastelni prikazi obale Normandije najvatrenijeg zastupnika ideje o slikanju u prirodi Ežena Budena, poetični su prikazi brodova na nemirnom moru i ljudi na obali. Šarl Bodler će o njegovim „fantastično formiranim svetlećim oblacima” i „haotičnim sumracima” napisati da ga ošamućuju poput jakog pića ili opijuma.

Renoarova česta potreba za menjanjem tehnika, kao i koncentracija na proces pripremanja pojedinačnih figura, znale su da opterete čitavu kompoziciju. Kako će to reći Kristofer Lojd, njegove studije figura su bile uspešnije od samih slika. Ipak, Renoarovi tonovi su meki i vazdušasti u poređenju sa krutim i geometrijski postojanim stilom Žorža Seraa koji senkama i iznenadnim izvorima svetla posvećuje veću pažnju no ljudskim prilikama. Alfred Sislej će ljude stisnuti u ram svojih bajkovitih zimskih pejzaža, a Kamil Pisaro se od osamdesetih odlučuje na likovne prikaze života na selu – scena žetve, kućanskih poslova, pijačne trke.

ŽanLuj Foren je za života uživao veliki ugled kao karikaturista i ilustrator različitih novina i magazina u kojima je, otrovno ali duhovito, zbijao šalu s poznatim političarima i drugim znamenitim ličnostima pariskog javnog života. Tuluz Lotrek je na izložbi u Albertini predstavljen serijom porodičnih portreta (ugljen i ulje na kartonu), dvema cirkuskim scenama izrađenim mešanom tehnikom, ali i sa nekoliko lako prepoznatljivih ženskih portreta i aktova.

Izložba traje do 13. maja.

Marina Rihter