Portret bez rama: Vojislav Bubiša Simić

Kad čuješ Bubiša... prvo pomisliš na džez. Tako je sa nekim nadimcima, kao što je ovaj koji je iz ranog detinjstva poneo poznati dirigent, kompozitor i aranžer Vojislav Simić. Skoro čitava istorija džeza u Srbiji kao da se isplela oko tog imena (i nadimka), ovih dana pominjanog i među laureatima Nagrade grada Beograda za 2011. godinu. Vojislavu Bubiši Simiću to priznanje dodeljeno je za muzičko-scensko stvaralaštvo, ili sasvim precizno – za koncert „Sentimentalno putovanje sa Big bendom RTS-a”.

Isti atribut mogao bi stajati i uz njegov (auto)portret. Sam muzičar ostavlja nam ga u svojim knjigama („Susreti i sećanja”, „Veselo putovanje” i „Sentimentalno putovanje”) obojenim muzikom i – u lakom „ritmu” istorije, koja, ponekad, nije davala mira ovoj muzici. Moglo bi se reći kako su ovdašnji džez i maestro Simić gotovo vršnjaci, iz dvadesetih godina 20. veka. Kada je u Srbiji nicala ta, za mnoge pomalo „blesava” muzika, raslo je i ovo radoznalo beogradsko dete sa klavirom u kući i sa sve više zvuka džeza u glavi. Njegova prva iskustva te vrste, međutim, nisu se desila tu, u prestonici, već na tada otmenim letovanjima u Vrnjačkoj Banji, gde se svirala i ova „muzika za igru”. Sa odrastanjem, desio mu se i prvi takav orkestar, u đačkom krugu u Drugoj muškoj gimnaziji. Džeza je bilo i za vreme okupacije. I američkog, samo maskiranog pod nemačkim i srpskim naslovima. Kad je veliki rat prošao, počeo je mali rat za džez sa novim vlastima. U tim prvim poratnim godinama džez repertoar mestimično je „filovan” i ruskom muzikom. Za žilavije cenzore džezeri su još neko vreme morali ostati strogo kontrolisani muzičari. Bilo je tada i onih grubih i glupih pojedinačnih incidenata na „svirkama” koji danas više liče na gorke komedije. Bubiši Simiću porodica je preporučivala da se mane tog „neozbiljnog” zanimanja, pa se sin advokata prvo upisao na studije prava. Čak i oni iz sveta takozvane ozbiljne muzike često nisu krili prezir prema tim njihovim džezarijama.

Vreme je, međutim, radilo za Simića i njegov hrabri džezerski svet. Kako se menjao kompas u međunarodnoj politici zemlje i ona se udaljavala od „gvozdene zavese”, i naši duvači, i drugi džezeri, počeli su da dišu punim plućima. U domaću džez istoriju ušlo je i čuveno lukavo Bubišino pitanje upućeno Titu: „Da li je tačno da ne volite džez?” I dobio je važan,odričan odgovor! Te 1959. bio je ovo uspeh džez-diplomatije, da se i definitivno sa dnevnog reda skine svaka priča o njihovoj dekadentnoj zapadnoj muzici. Nešto daleko važnije dogodilo se iduće godine, na Azurnoj obali: na veliki festival doputovao je vozom, u vagonu treće klase, i Džez orkestar Radio Beograda.Iako autsajderi,proglašeni su za najbolji big bend. Na njihovom čelu bio je, naravno, ovaj dobri duh džeza u Beogradu, koji je na tom mestu proveo više od tri decenije. Samo to dovoljno je za sentimentalnost: on je živa džez legenda.

Muharem Šehović