Портрет без рама: Војислав Бубиша Симић

Кад чујеш Бубиша... прво помислиш на џез. Тако је са неким надимцима, као што је овај који је из раног детињства понео познати диригент, композитор и аранжер Војислав Симић. Скоро читава историја џеза у Србији као да се исплела око тог имена (и надимка), ових дана помињаног и међу лауреатима Награде града Београда за 2011. годину. Војиславу Бубиши Симићу то признање додељено је за музичко-сценско стваралаштво, или сасвим прецизно – за концерт „Сентиментално путовање са Биг бендом РТС-а”.

Исти атрибут могао би стајати и уз његов (ауто)портрет. Сам музичар оставља нам га у својим књигама („Сусрети и сећања”, „Весело путовање” и „Сентиментално путовање”) обојеним музиком и – у лаком „ритму” историје, која, понекад, није давала мира овој музици. Могло би се рећи како су овдашњи џез и маестро Симић готово вршњаци, из двадесетих година 20. века. Када је у Србији ницала та, за многе помало „блесава” музика, расло је и ово радознало београдско дете са клавиром у кући и са све више звука џеза у глави. Његова прва искуства те врсте, међутим, нису се десила ту, у престоници, већ на тада отменим летовањима у Врњачкој Бањи, где се свирала и ова „музика за игру”. Са одрастањем, десио му се и први такав оркестар, у ђачком кругу у Другој мушкој гимназији. Џеза је било и за време окупације. И америчког, само маскираног под немачким и српским насловима. Кад је велики рат прошао, почео је мали рат за џез са новим властима. У тим првим поратним годинама џез репертоар местимично је „филован” и руском музиком. За жилавије цензоре џезери су још неко време морали остати строго контролисани музичари. Било је тада и оних грубих и глупих појединачних инцидената на „свиркама” који данас више личе на горке комедије. Бубиши Симићу породица је препоручивала да се мане тог „неозбиљног” занимања, па се син адвоката прво уписао на студије права. Чак и они из света такозване озбиљне музике често нису крили презир према тим њиховим џезаријама.

Време је, међутим, радило за Симића и његов храбри џезерски свет. Како се мењао компас у међународној политици земље и она се удаљавала од „гвоздене завесе”, и наши дувачи, и други џезери, почели су да дишу пуним плућима. У домаћу џез историју ушло је и чувено лукаво Бубишино питање упућено Титу: „Да ли је тачно да не волите џез?” И добио је важан,одричан одговор! Те 1959. био је ово успех џез-дипломатије, да се и дефинитивно са дневног реда скине свака прича о њиховој декадентној западној музици. Нешто далеко важније догодило се идуће године, на Азурној обали: на велики фестивал допутовао је возом, у вагону треће класе, и Џез оркестар Радио Београда.Иако аутсајдери,проглашени су за најбољи биг бенд. На њиховом челу био је, наравно, овај добри дух џеза у Београду, који је на том месту провео више од три деценије. Само то довољно је за сентименталност: он је жива џез легенда.

Мухарем Шеховић