Inat

Prkos ili inat je reaktivno osećanje – uvek mora da postoji neki prethodni zahtev koji je upućen osobi, na koji ona reaguje inatom. Ljudi prkose kada se od njih zahteva nešto što oni smatraju neopravdanim i ponižavajućim. Veliki i snažan otpor koji pokazuju nastaje zbog toga što ga ljudi povezuju sa svojim identitetom i samopoštovanjem. Osoba koja prkosi veruje da bi, kada bi se povinovala datom zahtevu, izgubila samopoštovanje ili poštovanje drugih. Zato je snaga kojom se prkosi drugome snaga kojom se brani vlastito samopoštovanje.

Dok je prkos slovenska reč, reč inat je turcizam i na turskom znači „čvrsto uverenje”. Verovatno zato što je osobu koja se inati veoma teško naterati da radi ono što ne želi, pa ni uz primenu sile. 
Kada je o deci reč, prkos se javlja veoma rano, već sredinom druge godine. Malo dete nije u stanju da razume razliku između sebe i svojih želja, tako da pogrešno misli da ga ne vole roditelji koji mu nešto zabranjuju. I zato dete počinje da protestuje na ovakvu „nepravdu”. Njegov cilj nije da mu želja bude ispunjena, već da roditelj ponovo postane onaj koji voli tako što dozvoljava.

Na sličan način kao i deca, tako i odrasli prkose ljudima koje doživljavaju kao negativne autoritete. Posebno adolescenti koji pokušavaju svima da pokažu da više nisu deca. Tinejdžeri često misle da moraju da prkose zahtevima roditelja, nastavnika ili drugih autoriteta jer tako dokazuju da više nisu deca koja sa strahom izvršavaju naređenja.
Zbog toga kada neko krene da prkosi nekom vašem zahtevu, treba da znate da ga doživljava kao nepravedan. Nekada je takve situacije moguće dobro razrešiti tako što se drugi pita na osnovu čega smatra da je zahtev nepravedan.
Dve vrste ljudi imaju problem sa autoritetima: oni koji uvek moraju da izvrše zahtev, i oni koji uvek moraju da se suprotstave zahtevu. U oba slučaja osoba nije slobodna da bira svoju reakciju koja je predodređena akcijom autoriteta. Paradoksalno je da se oni koji stalno prkose suprotstavljaju i onda kada autoritet od njih zahteva da učine ono što i sami smatraju da je dobro za njih i što bi učinili samo da im autoritet to nije naredio. Tada osoba odustaje od svoje želje kako ne bi autoritet ili publika mislili da je ona „poslušna”. Prkosna osoba ne razume da je sloboda u tome da uradi ono što smatra da je dobro za nju, pa čak i onda kada joj autoritet tačno to naređuje.

Kako se inate oni koji samopoštovanje povezuju sa mišljenjem koje drugi imaju o njima, svaki inat, pa i kolektivni, jeste infantilno osećanje. Ljudi „prerastu” prkošenje kada prestanu vlastito samopoštovanje da povezuju sa drugima.