Aduti obrazovanih

Strategiju obrazovanja do 2020. godine jedni hvale a drugi je kude, što je i posledica različitih interesa onih koji o ovom dokumentu raspravljaju. Uočljivo je, tako, da predstavnici srednjih stručnih škola kritikuju ideju o znatnom porastu udela gimnazija u odnosu na broj srednjih stručnih škola, dok predstavnici gimnazija hvale isti predlog. Isto tako, predstavnici privatnih univerziteta ističu kao veoma dobar predlog o finansiranju dela školarina studenata i na takozvanim neprofitnim nedržavnim fakultetima, dok su baš tu ideju kritikovali oni s državnih univerziteta. I jedni i drugi su imali argumente u prilog svom stavu, što verovatno znači da svaka od predloženih novina ima svoje lice i naličje.

To ukazuje na mane strategije pa i na to da ovaj dokument svakako treba da prođe kroz ,,sito i rešeto” ozbiljnih rasprava uz korekcije predloga. U protivnom, dobićemo dokument koji može da odvede celokupno obrazovanje ili pojedine njegove delove u pogrešnom pravcu, o čemu nam svedoče neke reforme iz prošlih decenija, poput one sa usmerenom školom. Zato bi predlagači trebalo da prihvate činjenicu da nisu sva ponuđena rešenja najbolja i da tekst može biti inoviran. Naročito u onim delovima koji predviđaju radikalne promene a rok za njih je samo nekoliko godina.

Takav je predlog o izjednačavanju broja gimnazija i srednjih stručnih škola. Sad je taj odnos 76 prema 24 u korist srednjih stručnih škola, a predlaže se da za nekoliko godina bude sveden na 50 prema 50. Ako bi reformatori krenuli u brzopotezno ispunjavanje ovog cilja onda bi to izazvalo takav haos u srednjem obrazovanju da bi dobro zamišljena novina na samom startu doživela neuspeh.

Isto se može reći za predlog o državnom finansiranju dela školarina na privatnim univerzitetima. Ako bi ova ideja počela da se primenjuje za godinu-dve, verovatno bi to izazvalo takve nestabilnosti među studentima i u visokom školstvu da bi opet zbog ishitrene promene značaj cele reforme bio doveden u pitanje.

S druge strane, zbog ovih opasnosti od radikalnih novina pogrešno bi bilo ne menjati ništa. Pogotovo se to odnosi na nekvalitetno srednjoškolsko i univerzitetsko obrazovanje. Taj nekvalitet na srednjem nivou donose pre svega stručne škole, a na visokoškolskom mnoštvo privatnih, ali i državnih fakulteta.

Da problem bude veći, strategija podrazumeva i nagli porast broja srednjoškolaca koji nastavljaju da studiraju, pa je u seriji priloga ,,Politikinih” autora posebno istican značaj istovremenog porasta kvaliteta obrazovanja. I to, s jedne strane, onog osnovnog, ali još više srednjoškolskog i univerzitetskog. Bez porasta kvaliteta dobićemo masovnost koja sama sebe ne opravdava. O tome se u strategiji govori jer se pominje jačanje nezavisne uloge komisije za akreditaciju fakulteta uz, čak, učešće predstavnika stranih univerziteta u oceni kvaliteta rada svih visokoškolskih institucija. Pomenut je i predlog o jedinstvenim rang-listama svih fakulteta, bez obzira na to da li su u privatnom ili državnom vlasništvu, tako da bismo tačno znali koji je fakultet od kojeg bolji.

Porastu kvaliteta srednjoškolskog obrazovanja trebalo bi, pak, da doprinese i sama promena proporcije u broju gimnazija i stručnih škola, mada se podrazumeva, upozoreno je, da stručne škole ne mogu ostati na postojećem često nezadovoljavajućem nivou kvaliteta. Naprotiv, samim tim što će ih biti manje, one će u svemu morati da budu ravnopravne s favorizovanim gimnazijama.

Veći obuhvat generacija srednjoškolskim i univerzitetskim obrazovanjem, uz istovremeni porast kvaliteta naših škola je, dakle, osnovni cilj ove strategije, a dugoročno gledano efekat promena bio bi visok obrazovni nivo populacije kao prvi elemenat u jačanju ekonomske (i ne samo ekonomske) razvijenosti zemlje.