Адути образованих

Стратегију образовања до 2020. године једни хвале а други је куде, што је и последица различитих интереса оних који о овом документу расправљају. Уочљиво је, тако, да представници средњих стручних школа критикују идеју о знатном порасту удела гимназија у односу на број средњих стручних школа, док представници гимназија хвале исти предлог. Исто тако, представници приватних универзитета истичу као веома добар предлог о финансирању дела школарина студената и на тaкoзваним непрофитним недржавним факултетима, док су баш ту идеју критиковали они с државних универзитета. И једни и други су имали аргументе у прилог свом ставу, што вероватно значи да свака од предложених новина има своје лице и наличје.

То указује на мане стратегије па и на то да овај документ свакако треба да прође кроз ,,сито и решето” озбиљних расправа уз корекције предлога. У противном, добићемо документ који може да одведе целокупно образовање или поједине његове делове у погрешном правцу, о чему нам сведоче неке реформе из прошлих деценија, попут оне са усмереном школом. Зато би предлагачи требало да прихвате чињеницу да нису сва понуђена решења најбоља и да текст може бити иновиран. Нарочито у оним деловима који предвиђају радикалне промене а рок за њих је само неколико година.

Такав је предлог о изједначавању броја гимназија и средњих стручних школа. Сад је тај однос 76 према 24 у корист средњих стручних школа, а предлаже се да за неколико година буде сведен на 50 према 50. Ако би реформатори кренули у брзопотезно испуњавање овог циља онда би то изазвало такав хаос у средњем образовању да би добро замишљена новина на самом старту доживела неуспех.

Исто се може рећи за предлог о државном финансирању дела школарина на приватним универзитетима. Ако би ова идеја почела да се примењује за годину-две, вероватно би то изазвало такве нестабилности међу студентима и у високом школству да би опет због исхитрене промене значај целе реформе био доведен у питање.

С друге стране, због ових опасности од радикалних новина погрешно би било не мењати ништа. Поготово се то односи на неквалитетно средњошколско и универзитетско образовање. Тај неквалитет на средњем нивоу доносе пре свега стручне школе, а на високошколском мноштво приватних, али и државних факултета.

Да проблем буде већи, стратегија подразумева и нагли пораст броја средњошколаца који настављају да студирају, па је у серији прилога ,,Политикиних” аутора посебно истицан значај истовременог пораста квалитета образовања. И то, с једне стране, оног основног, али још више средњошколског и универзитетског. Без пораста квалитета добићемо масовност која сама себе не оправдава. О томе се у стратегији говори јер се помиње јачање независне улоге комисије за акредитацију факултета уз, чак, учешће представника страних универзитета у оцени квалитета рада свих високошколских институција. Поменут је и предлог о јединственим ранг-листама свих факултета, без обзира на то да ли су у приватном или државном власништву, тако да бисмо тачно знали који је факултет од којег бољи.

Порасту квалитета средњошколског образовања требало би, пак, да допринесе и сама промена пропорције у броју гимназија и стручних школа, мада се подразумева, упозорено је, да стручне школе не могу остати на постојећем често незадовољавајућем нивоу квалитета. Напротив, самим тим што ће их бити мање, оне ће у свему морати да буду равноправне с фаворизованим гимназијама.

Већи обухват генерација средњошколским и универзитетским образовањем, уз истовремени пораст квалитета наших школа је, дакле, основни циљ ове стратегије, а дугорочно гледано ефекат промена био би висок образовни ниво популације као први елеменат у јачању економске (и не само економске) развијености земље.