Kisela inflacija

Ako bi se sudilo samo po stopi aprilske inflacije od 2,7 odsto Srbija je stala uz rame sa Nemačkom, u kojoj je 0,1 procenat niža. Konačno smo postali deo civilizovane porodice evropskih zemalja u kojima rast cena nije stvar viših sila ili loše sudbine, već smišljene ekonomske politike. Ali, gle čuda, tom podatku gotovo se niko ne raduje.

Čak ni sam guverner kome je u opisu radnog mesta upravo vođenje računa o kretanju cena. Dobar antiinflacioni rezultat ne spominju čak ni kandidati u aktuelnoj predsedničkoj predizbornoj trci. Šta se, zapravo, događa?

Stopa inflacije u svakoj ekonomiji najbolje je ogledalo svega onog što se u njoj dešava. Sa ovih 2,7 odsto svi bi trebalo da se valjamo od sreće. Postigli smo, konačno, stabilnost jednog od najvažnijih pokazatelja makroekonomske politike – cene su pod kontrolom. Ali tu, ipak, nešto ne stoji kako valja. Otuda, valjda, i kiselo raspoloženje.

Ne treba mnogo truda i znanja da bi se doznalo šta nam sreću kvari. Nisku stopu inflacije ne prate, nažalost, ostali parametri – padaju industrijska proizvodnja, a s njom i ukupan privredni rast, kurs raste, opada tražnja, a s njom trgovina na malo i veliko, sve je veći broj nezaposlenih, građevinarstvo u nikada većim mukama… Relativno povoljan tempo izvoza održava se na kukuruzu i sirovinama.

Odista – da li se treba radovati ovako niskoj stopi inflacije? Da li je trenutak da se nešto promeni u makroekonomskoj i monetarnoj politici? Jedan od odgovora delimično se nalazi i u trenutnoj stopi referentne kamatne stope koju je NBS minule nedelje zadržala na visokih 9,5 procenata. Visokih u odnosu na stopu inflacije, razume se.

Kako pomiriti te neravnoteže, koje su, bez svake sumnje, mnogo dublje nego što se to da naslutiti njihovim pukim poređenjem?

Najveća naučna svetska ekonomska imena smatraju da je došao trenutak da se od štednje i mnogih ograničenja krene u razvoj, investicije, jačanje potrošnje, jer ona jedino može da podstakne malaksalu privredu.

Da li Srbija može da primeni taj recept? Tim pre što i MMF siromašnim zemljama, pa i nama, preporučuje malo „opušteniju” novčanu i antiinflacionu politiku?

Mrka kapa, jer smo u deficitima i dugovima do guše. A i koga bi to trebalo podsticati i pomagati kada privreda nije u stanju da vrati svaki četvrti uzeti kredit. Nekima ni džabe date pare ne mogu da pomognu da stanu na noge.

Sve su ovo veoma bolna i otvorena pitanja za novu političku garnituru. Start nije rđav – inflacija je ukroćena, ali šta dalje. Valja nam raditi, zarađivati i živeti, a za stvaranje takvog ambijenta potrebno je mnogo više od pukih predizbornih obećanja.