Ko pre Dačiću...

Da li birači Srbije znaju šta žele?

Ova rečenica nalazila se na početku uvodnika objavljenog u utorak 8. maja kada su bili poznati rezultati parlamentarnih izbora, a pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima samo je potvrđuje.

Napisano je tada i da će kao i 2008. godine Ivica Dačić doneti odluku o tome šta je narod hteo. I ta tvrdnja je potvrđena.

Pravila igre su jasna: ako hoćete da Nikolić vodi Srbiju, onda nije dovoljno da on bude samo predsednik. Nikolić bez vlade je predsednik bez vlasti. Takav je Ustav Srbije. Predsednik jedino može da postavlja generale i da ne potpiše ukaz o proglašenju zakona koji je donela skupština. Ali taj će zakon da važi, ako ga skupština ponovo izglasa, a nema sumnje da će vladajuća većina to uvek da uradi. A general koga je postavio predsednik moraće u mirnodopsko vreme da sluša pre svega ministra odbrane, a ne predsednika. Dakle, ništa od onoga što je rekao da će da radi – razvoj ekonomije, oslobađanje od siromaštva, bele kuge, korupcije, partijskih elita i oligarhija... Nikolić neće moći i da uradi ukoliko nema „svoju” vladu.

Nije logično da se bilo koji političar miri sa činjenicom da ima položaj, a da nema moć, naročito ako je za njega narod glasao neposredno. Zato je normalno da Nikolić po svaku cenu pokuša da napravi vladu. Za početak pokucaće na vrata Vojislava Koštunice, pa Ivice Dačića, ili nekog od njegovih koalicionih partnera.

Nikolić može da ponudi Dačiću i kule i gradove: i mesto premijera i većinu ministarstava. To bi svakako izazvalo nezadovoljstvo u njegovoj stranci. Ali Nikolić sada može sebi da dozvoli i taj luksuz prvo, jer je vratio stranku iz mrtvih i drugo, što sa mesta predsednika može zadovoljan da ode u političku penziju i posle samo jednog mandata. Konačno, takva velikodušnost mogla bi da mu bude prva stepenica u obnovi mandata.

Ivica Dačić je poručio da nastavlja dogovore o vladi sa Demokratskom strankom, ali... Tih „ali” sasvim je dovoljno da mu otvore vrata za saradnju i sa demokratama i sa naprednjacima.

Pre četiri godine Dačić je bio pred istom dilemom. Tada je shvatio da će biti ugušen u koaliciji sa Nikolićem i Koštunicom, a da će jedino uz Tadića moći da raste i jača. Sada će računati da li bi u kohabitaciji sa Nikolićem on povećao njihovu cenu za naredne izbore tako što bi „oprao” biografiju naprednjaka kao što je Tadić „oprao” socijaliste. Jednostavnije rečeno, ako su Dačićev politički cilj predsednički izbori 2017. godine, onda će on računati šta mu daje više šanse da zameni Nikolića, saradnja sa naprednjacima ili demokratama.

Demokrate će, ako žele da ostanu u vlasti požuriti sa ponudama, opet Dačiću. Cena koju će morati da plate biće veća nego da je Boris Tadić pobedio.

Dakle, ko pre Dačiću – njegova i Dačićeva vlast.

Elem, Dačić bi trebalo da bude prezadovoljan. Ipak, ne može mirno da spava. Šta ako se Nikolić dogovori sa Krkobabićima i Markovićem i sa ponekim poslanikom sa lista URS-a, Preokreta, Izbora za bolji život...